Gen za narodnjake

Internet je sjajna stvar jer omogućava da saznamo skoro sve ono što nas interesuje. Često, nažalost, naročito kad se radi o Fejsbuku i sklonosti ljudi da dele i prenose najrazličitije sadržaje, omogućava i da saznamo stvari koje nas ne interesuju, kao i to šta misle ljudi čiji nas lik i delo ne dotiče. Tako, jutros, krenem ja silaznom putanjom niz moj „zid“, prvo pročitam o glasinama da je Amadeus bend dobio odlikovanje, a zatim pročitam prenetu izjavu njihovog frontmena: "Rock'n'roll nije tvoje prirodno stanje. To je nešto što treba da učiš jer nije sa tvojih prostora. Tvoje prirodno stanje je muzika sa ovih prostora. Tvoji geni su takvi. Oni se ne mogu modifikovati. Tu si najkomotniji i ponašaš se prirodno. Ne stidi se svoje muzike. Uživaj u njoj."

Nakon što sam se uzdržao da ne bljucnem tek dopola popijenu kafu po tastaturi, skapirao sam da ova duboka misao zaslužuje kraći osvrt. Dobro, priznajem, ne baš kraći.

Za početak, postavlja se logično pitanje, zašto gospodin, u skladu sa svojim stavom, ne svira našu narodnu muziku nego muziku koja je protivprirodni muzički blud između islamskih džihad narodnjaka, Zdravka Čolića i, da stvar bude smešnija, upravo te rok muzike koja, eto, jebi ga, mora da se uči jer geni ne daju. Ovo nije prvi put da sam čuo ovu genetsku teoriju domaće proizvodnje. Ko je ikada bio na svadbi, naleteo je i na smarača koji te ubeđuje da to što nemaš nikakav nagon da skočiš u kolo ili što te ništa ne vuče da se pijan popneš na sto, predstavlja protivprirodno gušenje iskonskog srpskog nagona u tebi i predstavlja neko foliranje da si "kulturan". Mislim, ko hoće neka uživa u tome, samo napred, ali ima nas koji nikada nismo osetili apsolutno ništa kao reakciju na takve zvuke. Takođe, tezgareći početkom devedesetih, naletao sam na gomile nekih narodnjačkih svirača koji su svi bili u istom fazonu i imali istu priču. Iako ga niko ništa nije pitao jer zabole ljude Stojko za emocije nekog ko je zbog para rešio da se bavi (tada ekstremno profitabilnim) sviranjem svadbi, čim smarač vidi da imaš gitaru i dugu kosu, evo ga, stiže. Vadi se stara, nevažeća lična karta izvađena pre vojske na kojoj lik ima dužu kosu, a onda kreće priča o tome kako je on, zapravo, bio roker, ali eto, šta da se radi, mora da se zarade pare, ovo je takva zemlja, bla bla bla. Neizbežan filozofsko verbalni proliv kojim se daje oduška tome da neko ne ume da se pomiri sa svojim sopstvenim izborom i kaže: „Sviram narodnjake jer hoću pare i boli me patka ko šta misli.“

Razlika je što se danas taj verbalni proliv pojavljuje u obliku toga da neki popularan turbo folk izvođač ima neizdrživu potrebu da ili dokazuje svoje „rokerstvo“ tako što oblači metal majicu dok izvodi nešto namenjeno lomljenju čaša o glavu na splavu, ili kao u ovom primeru, predstavlja novokomponovanu genetsku teoriju.

To su geni, šta da se radi!

Nikada nisam razumeo tu priču kako postoji neuhvatljivi "gen za muziku", koji neizdrživom silom vuče Balkance ka šund muzici, a koji, eto, nesposobni naučnici nisu još otkrili. Odrastao sam u SFRJ i u medijima je bilo svega, od klasike do narodnjaka. Moji roditelji su bili potpuno nezainteresovani za muziku. Nisu slušali praktično ništa osim onoga što je na TV-u, onako usput, pa nisu ni na koji način uticali na mene. Gledao sam sa njima emisije u kojima su nastupali Magazin, Miroslav Ilić ali i Bijelo Dugme i EKV. Sećam se da mi je bila lepa i poneka novokomponovana narodna pesma, poneka pesma zabavne muzike, poneka rok pesma jer dete, jednostavno, nema stav, nema ideološku prepreku da sluša bilo šta. Ali kako sam stario i počeo sticati neke parametre o svetu oko sebe, počeo sam nagonski da osećam prisustvo primitivizma, jeftinoće, udaranja na niske emocije u određenoj muzici. Nisam znao zašto, ali kao klinca, odbijao me je Merlin ili Hari Mata Hari, a privlačili neki albumi domaćeg roka. U mom razredu, u osnovnoj, niko nije aktivno slušao narodnjake. Niko nije ni mrzeo narodnjake, jednostavno, nisu imali veze sa nama. Mogli smo da pijemo, radujemo se, divljamo ili opustimo uz rok muziku, nismo imali nikakav genetski problem koji nas je sprečavao, ništa nismo morali da učimo i prolazimo specijalne pripreme. Znam da su postojali ljudi koji su slušali narodnjake, ali to je bio neki svet koji je nama bio nepoznat. Naravno, šund muzika je itekako bila prisutna. Lepa Brena je bila najpopularnija zvezda bivše Jugoslavije. Mešajući pop i novokomponovanu muziku zabetonirala je temelje kasnijeg turbo folka. U rok muzici, lakše su prolazili oni u čijem je delu postojao pastirski element ili određeni stepen primitivnog pristupa. Ne bih rekao da su geni oblikovali ovu situaciju, koliko obrazovanje, okruženje i ono što se stekne kroz porodicu. Onda su došle devedesete i zajedno sa raspadom sistema vrednosti u društvu, na isti način se degradirao i muzički ukus nacije. Taj mit o „srpskom genu“ kao nečemu što nas nevidljivo sputava je raširena i jako destruktivna ideja. Svaki dan, u komentarima na užasne vesti, između redova bot post-ova, može se naći po neki komentar razočarane i besne osobe. Tekst je uvek sličan i svodi se na priču o tome da smo mi govna, idioti i kako ovde nikad neće biti bolje. Ta, od vladajuće klase pažljivo odgajena i održavana ideja je jako suptilan način da se ljudi drže na povocu. Kada verujete da su svi ostali glupi i da ste vi deo manjine pametnih, kada nemate volje da se borite i utičete pozitivno u svojoj neposrednoj okolini, postajete apatični i bezopasni po one koji odlučuju o vašoj sudbini. Prva stvar koja treba da nestane da bi nam bilo bolje je ideja da postoji neki srpski gen za bilo šta. Srbin nije ništa manje ili više rođen sa predispozicijom da vodi konstruktivan život od nekog Amerikanca, Rusa, Kineza ili Eskima. Ipak, vratimo se na temu muzike.

Srbija ima lepu muzičku tradiciju, koja je, nažalost, loše beležena i nije sasvim sačuvana. Iako je nastajala pod uticajem suseda, Vizantije, postala je vremenom naša. Pa i među kasnijim novokomponovanim narodnjacima, starogradskim pesmama i tamburašima, ima jako dobrih pesama. Takođe, imamo one koji se bave etno muzikom i koji je svojim radom dižu na jako visok umetnički nivo. Ali turbo folk, iako ga uporno nameću kao nešto „narodno“, nije narodna muzika i tehnički ima jako malo veze sa muzikom koja je ranije živela na ovom prostoru. To je jednostavno šund i nema veze ni sa kakvim genom. Takav šund možete čuti i kad upalite MTV ili kad biste gledali neki TV u Azerbejdžanu ili u Tajlandu. Šund postoji svuda i ne postoji genetska predispozicija za njegovu konzumaciju. Obeležje ovog vremena je, nažalost, takvo da je najvažniji medijski proizvod koji se nudi masama upravo šund, 24 časa dnevno. Nisu krivi ni Turci ni Arapi jer nije islamski melos nešto što je samo po sebi loše. I kod njih postoji umetnička etno muzika i šund.

Čovek se, naravno, ne treba stideti „svoje“ muzike. Zato se ne stidim svoje DOBRE muzike bila ona rok ili narodna. Za šund ne postoji gen, već se na njega čovek navikava. Ako ga svakodnevno gledaju i slušaju na TV-u, radiju i u novinama, kao jedinu moguću opciju, prirodno je da će ljudi početi da veruju da je to "njihova muzika" i da su joj prirodno skloni. Pošto je jednostavan i često ne zahteva od osobe nikakav trud i razumevanje, šund je lak za konzumaciju. Za prosečnu osobu kojoj u medijima nije ponuđena alternativa, šund postaje prirodan i normalan jer nema sa čime da ga uporedi. Oblik u kom se šund pojavljuje i njegov medijski tretman su u direktnoj  vezi sa stanjem u društvu. Kad nema hleba, onda je bitno da bar bude igara, a umetnost koja čoveka tera na razmišljanje ili ga motiviše na akciju nije nešto preterano poželjno, gledano iz ugla onih na vlasti.

Da se razumemo, nemam ja ništa protiv ljudi koji sviraju turbo folk u raznim „bendovima“, a bilo bi i licemerno s obzirom na to da sam u više navrata morao da tražim hleb u tim vodama. Svako ima pravo da zaradi novac da bi živeo. Ne možemo svi biti u situaciji da biramo. Mnogo onih koje znam, a sviraju razne turbo varijante, su svesni da sviraju đubre. Voleli bi da mogu svirati nešto drugo. Nije sramota svirati i proizvoditi smeće, sve dok si svestan da se ne baviš umetnošću već radiš samo to - praviš i sviraš glupu muziku jer ti je potreban novac, kao što nekog ne bi trebalo da je sramota što je čistač ulica. Na kraju meseca stiže račun za struju, džaba ideologija kada krče creva. Ne možemo svi biti revolucionari i kulturna avangarda. Konačno, i o tome kakav je neko čovek ne treba suditi kroz to kakvu muziku sluša jer ima budala koji slušaju isto što i ja, a ko zna, pitanje je da li je i moj muzički ukus suviše rafiniran. Za mnogo ljudi muzika je samo nešto što je zabava ili šum u pozadini. Šund je, takođe, neizbežan u muzici i van nje i uvek će biti prihvaćen u širokim narodnim masama, možda zato što, da bi u bilo kojoj oblasti umeli da odvojimo žito od kukolja i razumemo šta je kvalitet, potrebni su nam određeni parametri i predznanje. Šund i kič rastu tamo gde nema znanja i razumevanja, a uvek postoji neka oblast u kojoj ne posedujemo adekvatna znanja. Moje lično razumevanje slikarstva je bedno, pa bi se možda neko sa boljim ukusom smejao mom izboru "lepih" slika, ko zna. Ne možemo biti čistunci jer šund prati civilizaciju i ne sumnjam da ga je bilo i pre par hiljada godina. Možemo samo da ga prihvatimo i da, ako želimo da budemo razvijeno društvo, naučimo da ga svedemo na razumnu meru, za naše sopstveno dobro. Ali šta kada neko radi u šund industriji i dođe dotle da laže sebe i druge, da se pravda, da se hvata za neki nevidljivi gen? Zašto takvoj osobi ponekad nije samo dovoljno to da ima pare od toga što radi i da je uspešna? Možda zato što negde duboko u sebi zna da nije gen ono što ga je dovelo tu gde je, već 25 godina kulturnog sunovrata u Srbiji, to što smo bombardovani đubretom i što živimo u društvu gde makroi reklamiraju svoje prostitutke u realiti emisijama u sred bela dana? Možda zato oseća potrebu da se pravda?

Da završimo priču: ako dotični gospodin govori iz iskustva, na osnovu onoga što oseća, slažem se sa time da rokenrol nije njegovo prirodno stanje. Verovatno je zato morao da ga uči. Možda se samo postavlja pitanje, ako stvarno veruje u to što priča, zašto onda ne pokuša da izvodi muziku koja je ZAISTA sa ovih prostora i kakav ga to nevidljivi „genetski materijal“ tera da svira to što svira? Osim ako je on, zapravo, poreklom pola Turčin iz neke anatolijske zabiti, a pola roker Amerikanac iz Ajove koji je vremeplovom stigao iz osamdeset i neke, a da to ni sam ne zna. Možda je u tome razlog za to što on i ja nemamo taj isti gen.

Šta nije u redu sa muzikom? (3)

U prvom delu bloga „Šta je problem sa muzikom“, započeta je priča o razlozima za današnju situaciju na muzičkoj sceni. Finansijsko slabljenje izdavačkih kuća, okosnica muzičke industrije, uticalo je na njihov sve konzervativniji pristup ulaganju u nova muzička imena, naročito kad se radi o rok muzici, kao i na orijentaciju izdavača na muziku koja obećava brz profit i relativnu sigurnost i vraćanje uloženog novca. Posledica ovakve politike je nedostatak podrške inovativnim sastavima i pojedincima. U drugom delu bloga, fokus je bio na tome kako su se pad zarade i posledični nedostatak interesa izdavačkih kuća da ulažu u razvoj muzičke scene direktno odrazili na njenu dekadenciju i pomanjkanje istinski novih muzičkih trendova. Da bi zaokružili priču, ovaj put ćemo se osvrnuti na prethodnu dekadu u kojoj su se, nasuprot očekivanjima, pogoršali uslovi za rad umetnika i otopila nadanja da će ih digitalna revolucija osloboditi stega muzičkog biznisa.

Tokom poslednjih nekoliko godina postalo je otrežnjujuće jasno da mnoga pravila igre koja su važila tokom prethodnih decenija muzičkog biznisa, a za koja se očekivalo da će nestati zajedno sa izdavačkim kućama, važe i u ovoj novoj eri. Internet je omogućio direktnu komunikaciju umetnika sa slušaocima, ali nije omogućio da slušaoci na lak način saznaju za postojanje nekog umetnika. U bespuću interneta je suviše raznolikih sadržaja da bi ih publika sve pratila i samim tim je jako teško doći sa informacijom do nje. Tokom vremena su se izdvojili internet portali i radio stanice sa određenim autoritetom i posećenošću koji filtriraju sadržaje za slušaoce i fanove, a koji su zapravo nova verzija ranijih štampanih muzičkih medija, radio i TV stanica. Neretko, to upravo i jesu elektronska izdanja tradicionalnih magazina koji izlaze i u štampanom obliku ili portali medija koji su imali svoju publiku i ranije. Čak i u slučaju internet stranica koje su nastale radom muzičkih entuzijasta, došlo je do procesa profesionalizacije i neizbežnog funkcionisanja u skladu sa ekonomskim zakonitostima, prvenstveno zbog zahtevnosti vođenja takvih portala, neizbežnih troškova održavanja, i naravno, potrebe da onaj ko se posvetio takvom poslu obezbedi sebi platu. Tako su danas najpopularniji internet portali sve više nalik štampanim medijima, kao i klasičnim radio i TV stanicama, a samim tim neminovno i ispostave određenih segmenata muzičke industrije, jer je to najbolji a često i jedini način da nešto zarade. Takva situacija znači da će se njihovi udarni sadržaji praktično uvek ticati muzičkih sastava koji su ili potvrđena, velika imena ili iza njih stoje izdavačke kuće spremne da ulože u marketing i „proguraju“ bend. Time je prostor za nova, nezavisna imena značajno sužen. Svi koji nemaju sredstva da sami investiraju u svoju promociju ili ne mogu da nađu izdavača koji bi finansijski stao iza njih, osuđeni su na dugotrajan i naporan uspon, uglavnom se oslanjajući na lepu reč sluš goalaca koji svojim prijateljima reklamiraju bend preko društvenih mreža. Iz ovoga je jasno da je za sve koji žele da svoju umetnost podele sa publikom isto ili mnogore nego što je bilo pre ere „slobodnog interneta“.

Mogućnosti za plasiranje muzike su beskrajne, ali da li zaista pomažu?

Alternativa za promociju su, naravno, sveprisutne društvene mreže, ispred svih Facebook. Ali i u ovom slučaju se prividna „internet demokratija“, ispostavlja kao model u kojem nisu svima jednake šanse. Facebook koristi složen algoritam, popularno nazvan EdgeRank, koji odlučuje o tome da li će osobi koja je dala like nečijoj stranici biti uopšte prikazan sadržaj sa te iste stranice. Algoritam je danas podešen tako da u praksi veoma mali broj sadržaja podeljenih sa Facebook Page-a zaista dobija veliki broj pregleda. Ideja je prisiliti korisnike na opciju koja Facebook-u donosi prihod. Jedini način da sadržaj sa nekog Facebook page-a bude masovno viđen je opcija „promocije“, to jest, plaćena reklama. Naravno, postoji teoretska mogućnost da se napravi zarazan, viralni sadržaj koji bi korisnici sami raširili dalje, ali tu dolazi do problema drugačije prirode. Muzika, osim kada se radi o zabavnom, humorističkom sadržaju, često više nije nešto što ljudi doživljavaju kao „interesantno“ i sve su manje skloni da je dele sa drugima na društvenim mrežama ili obraćaju pažnju na to šta njihovi internet prijatelji slušaju. Tu dolazimo i do problema sa današnjom ulogom muzike u modernom društvu i promenom njenog statusa od centralne atrakcije do nečega što samo prati drugi sadržaj, npr video klip, ali to je ipak tema za neku drugu priliku.

U svetlu novostečene slobode pristupa informacijama putem interneta (a koju nažalost malo ko zapravo koristi), ispostavilo se da prosečan slušalac zapravo ne zna šta želi i voli. Moć medija nad njim ne proizilazi samo iz sposobnosti medija da zaokupe pažnju i ispune čula slušaoca marketinškim porukama i sugestijama, već i iz njegove lenjosti da stvori sopstveni stav i uloži i najmanji napor da aktivno dođe do informacija. Ne samo u oblasti muzike već i generalno, omasovljenje upotrebe interneta nije, nažalost, dovelo do bolje informisanosti pojedinca već do prilagođavanja iskustva upotrebe interneta navikama (ispod)prosečne osobe i pada proseka kvaliteta dostupnih sadržaja. Dok je u eri pre interneta muzička industrija čvrsto u svojim rukama držala uzde medija i plasirala muziku po želji, lako je bilo gajiti ideju da bi, oslobođena muzičkog diktata, publika mogla sama prepoznati kvalitet. Istina je da najšira publika jednostavno ne ume da prepozna kvalitet i sama odvoji žito od kukolja, kao i da je odbacila mogućnost da sama dođe do nove i interesantne muzike. Danas, u eri interneta, uz diktat klasičnih medija,  tu je sada i diktat od strane malog broja internet medija koji formiraju stav javnosti i manipulišu sa njom.

Popularna teza: Zli biznismeni iz izdavačkih kuća su ograničavali slobodu sirotih umetnika

Početak ovog veka su obeležila i predskazanja po kojima će, jednom oslobođeni diktata zlih muzičkih kuća koje misle samo o zaradi, umetnici konačno moći da se slobodno izražavaju, bez robovanja tuđim očekivanjima i pritiska da stvaraju muziku koja će biti komercijalno uspešna. Nakon promena opisanih u prethodnim pasusima, postalo je jasno da su sada muzičari ostavljeni sami sebi i da je mehanizam koji ih je nekad podržavao u velikoj meri jednostavno nestao. Umesto da se razvijaju kao muzičari, da rade na svojoj umetnosti i veštini, klinci širom planete danas sede na portalima na kojima se priča o najboljim načinima za rad i promociju nezavisnih, indie umetnika: Kako biti sam svoj računovođa, sam svoj planer i organizator, kako prodati svoj merchandise, kako sebi snimiti i isproducirati album, kako napisati biografiju benda, napraviti dobre fotografije i doterati svoj živi nastup i imidž, kako sam sebi da neko snimi muzički video, organizuje turneju ili reklamira sebe preko društvenih mreža. Tako je ta nova „sloboda“ u praksi zapravo čitav spektar novih obaveza i opterećenja koja pre toga nisu postojala za umetnika. Kurt Cobaine danas ne bi mogao samo da bude spontan, melanholični, delimično neuračunljiv stvaralac, već bi tražio po internetu savete kako da proda što više majica i CD-a posle svirke, a pod jastukom bi držao knjgu „Kako da sami sebi snimite video DSLR aparatom“. Jim Morrison ne bi mogao da pod dejstvom narkotičkih supstanci piše svoju poeziju već bi sedeo za PC-jem, odgovarao na poruke na Facebook-u i smišljao kako da ssastavi status koji će dobiti što više like-ova i share-ova. Page i Plant ne bi napisali legendarne pesme jer bi bili zauzeti učenjem kako da u muzičkom softveru snime svoj demo i koje frekvencije na gitari oduzeti ekvilajzerom da bi bolje legla u miks. „Uradi sam“ princip zvuči primamljivo sve dok osoba ne shvati da ne samo da je nemoguće poznavati desetine različitih zanimanja i zanata na zadovoljavajućem nivou, već da često ne ostaje mnogo energije za samu muziku nakon bavljenja stvarima koje su nove obaveze „slobodnog“ muzičara 21. veka.

Lako i jednostavno: Pročitate dve tri knjige i čeka vas planetarna popularnost putem interneta!

Godinama je novac koji je publika trošila na nosače zvuka, velikim delom išao na izgradnju i finansiranje infrastrukture koja je omogućavala muzičarima nesmetan rad. Od tog novca nisu samo kupovane vile i skupa kola za zvezde i vlasnike izdavačkih kuća. On njih je plaćano stručno osoblje, od menadžera, preko fotografa, do šminkera, od autora omota do roadie-ja na turneji, od honorara DJ-a na radiju koji će emitovati novu „vruću“ pesmu novog benda do reklame u nekom magazinu koja će skrenuti pažnju klincima na nešto novo i zanimljivo. Činjenica da je dobar deo onoga što su izdavačke kuće izbacivale bilo smeće je u tolikoj meri ponavljana tokom proteklih godina da su ljudi zaboravili da je muzička indutrija odgovorna i za skoro sve što danas smatramo vrednim u rok muzici, za sve ono što povezujemo sa kvalitetom i sa „dobrim starim vremenima“. Možda je lepo živeti u iluziji da je talenat velikana uvek bio lako prepoznat, a da su izdavačke kuće bile krpelj koji se tu naknadno pojavio da posisa što više koristi, ali zapravo je muzička industrija prolila krv i znoj dok nije ubedila mase da su imena koja danas slavimo kao istinsku muzičku vrednost - prava stvar. Nedostatak novih velikih imena u rok muzici danas pokazuje da muzički talenat sam po sebi nije dovoljan da se stvore muzički džinovi nalik onima iz prošlosti. Kako se pokazalo kroz uspeh nekih imena koja je publika prvi put čula u planetarno popularnim TV franšizama kao što je „Ja imam talenat“, razvijena mašinerija koja će plasirati muzički proizvod je i dalje presudna za nečiji uspeh. Talenat je dobrodošao – ali nije nužan.

Godišnji izveštaji o  prihodu od koncertnih karata govore da se danas najviše troši upravo na velikane iz prošlosti ili na instant pop zvezde, a da je prihod od nosača zvuka sve manji. Ostali potencijalni izvori prihoda najčešće nisu dovoljni da bi se muzički sastav samoorganizovao i stvorio sopstvenu infrastrukturu koja će mu pomoći da se probije. Postoje izuzeci ali i pravilo da retko ko danas uspeva postati veliko ime. Tako dobijamo sliku današnjeg stanja i jasne razloge za njega. Ono nije prozvod neke prirodne tendencije, nije znak ovog vremena, niti je posledica neke promene u ljudskoj prirodi koja je publiku učinila ravnodušnijom i površnijom ili genetski urođene nesposobnosti mladih generacija da stvore izuzetnu muziku. Ovakva situacija nije posledica urođene mržnje medija prema svemu kvalitetnom, a posebno nije delo muzičke industrije koja želi da gura samo smeće, zato što eto, nije zainteresovana za dobru muziku. Ovakvo stanje je posledica upravo lagane smrti muzičkog izdavaštva i nedostatka jasnog novog modela poslovanja u kom bi postojao neko ko bi zaradio od muzike ali i imao interes da ulaže u nova imena u rok muzici.

Da li postoji mogućnost promene? Ono što bi moglo zameniti klasično muzičko izdavaštvo je 360° model, koji već postoji u praksi. Dobar primer su ugovori koje je koncertni gigant, kompanija Live Nation potpisala sa nekim velikim imenima, a u kojima ona u zamenu za procenat svih prihoda obezbeđuje sve od izdavanja, promocije i plasmana albuma, do prodaje merchandise-a i organizovanja koncerata. Problem je u tome što kompanije kao što je Live Nation žele da rade samo sa već popularnim, velikim imenima koje im garantuju zaradu, a nisu zainteresovane da od izdavačkih kuća preuzmu možda i najvažniji aspekt izdavaštva, pronalaženje i gajenje novih talenata, jer to sa sobom nosi veći finansijski rizik. Ostaje mogućnost da će vremenom klasične izdavačke kuće ili proširiti svoju delatnost, ili nestati i biti asimilovane u kompanije kao što je Live Nation, koje će samim tim, neminovno, morati da se posvete i aspektu razvoja i ulaganja u nova imena koji im je trenutno neprivlačan. Ovakva promena bi bila zdrava, jer bi 360° ugovori stimulisali ovakve kompanije da ulažu u umetnike koji poseduju potencijal da traju, i samim tim donose veću zaradu na duge staze, a manje pogodovala danas raširenoj manufakturi instant zvezda koje, uz istovetna ulaganja, imaju kraći rok trajanja na sceni pa samim tim vode ka manjim prihodima. Ovakva situacija bi u mnogo čemu bila nalik onoj iz „zlatnih vremena“ muzičke industrije, koja su za sobom ostavila mnogo kvalitetnih izdanja i muzičkih imena. Budućnost je nažalost nepredvidiva i pitanje je koliko će vremena biti potrebno da se stigne do ove tačke.

Nažalost, kako stvari za sada stoje, sve govori da ćemo još dugo uživati u progresivnoj, slobodnoj internet muzičkoj eri. Vremenu u kom mali večno ostaju mali, mediji pišu o onima koji nemaju šta da kažu i ne umeju da stvore ništa trajno, nemotivisana publika bojkotuje novu muziku, a novac ostaje u džepovima malog broja omatorelih zvezda. Stigla je i ta svetla budućnost u kojoj su svi muzičari konačno osvojili svoje demokratsko pravo da budu jednaki po svojoj beznačajnosti i nemoći da im se glas daleko čuje. Volimo te internete, zemljo obećana.

Moda i sloboda

U današnje vreme brzog življenja, dobar imidž je sve! Od kakve je vrednosti bilo koji kvalitet koji posedujete ako nije vidljiv spolja i predstavljen na najbolji mogući način, u obliku koji okolini jasno saopštava ko ste i šta ste? U 21. veku, imidž ne obuhvata samo stilizaciju vaše garderobe i aksesoara, nego i stilizaciju vašeg životnog stava i ponašanja. Imidž koji nije implementiran u vašu svakodnevicu ne ide u korak sa najnovijim modnim kretanjima i može vas pretvoriti u socijalno ostrvo lišeno prijatelja koji će sa vama podeliti vaše stavove. Nedostatak adekvatnog stajlinga može zakočiti vaš napredak u karijeri, učiniti da poseta porno sajtu postane vaša jedina seksualna aktivnost u toku dana, kao i da vaši fejsbuk postovi uvek ostaju zaboravljeni ispod sloja prašine, čim ih postavite, a lajkovi budu davno, maglovito sećanje.

Najnoviji modni hit u toku proteklih nekoliko godina je imati nezavisno i slobodno mišljenje. Prednost ovakvog stajlinga je u tome da on dobro ide uz više različitih garderobnih koncepata. Tako možete imati imidž rokera, biti hipster, prosečan momak iz susedstva ili sportski obučen baki iz lokalne teretane, izgledati kao neuspeo klon Amelije Pulen ili transvestit sponzoruša koja peva narodnjake, a ipak stilizovati sebe u skladu sa jasno zacrtanim imidžom slobodnog mislioca.

Popularni proizvodi vam mogu pomoći da budete drugačiji, kao i svi drugi koji ih nose!

Imati slobodno mišljenje nije sasvim jednostavno i traži određeno ulaganje vremena da otkrijete šta treba da mislite i pričate da biste bili slobodoumni, a ne samo praznoglavi rob medija koji guta šta mu je servirano. Srećom, to ne traži velika finansijska ulaganja. Dovoljan vam je internet pristup, računar ili pametni telefon i malo dobre volje i vremena. Nakon inicijalnog informisanja i psihološkog stilizovanja, kasnije je dovoljno samo obnavljati gradivo i s vremena na vreme se informisati o novim modnim kretanjima.
 

Uz malo napora lako je ostati isti, a razlikovati se.
Sve je bolje zguza!

Za početak, da pogledamo osnovnu formulu koja pokazuje kako imati nezavisno i slobodno mišljenje, korak po korak:

1) Otvorite stranicu nekog sajta koji je poznat kao nezavisan, slobodan, bori se protiv svetskog poretka, američkog imperijalizma, masona, iluminata, širi levičarske ideje, otkriva zavere i slično, naravno u skladu sa ciljanim imidžom.
2) Izaberite par članaka u kojima se nalazi unapred sažvakan stav koji treba da usvojite da biste bili slobodoumni.
3) Čitajte pažljivo više puta, bez kritičkog razmišljanja, sve dok ne usvojite stavove u potpunosti. Potisnite svaku negativnu reakciju i ne preispitujte stavove iznesene u tekstu da ne biste ometali proces. Tako ćete skratiti vreme potrebno da memorišete dovoljno materijala za izgradnju vašeg slobodoumnog imidža.
4) Novostečena znanja primenite na internetu ili u prvoj konverzaciji u toku dana. Vežbajte što više! Popričajte sa komšijom ili taksistom, kevom ili pijandurom ispred marketa, šerujte pročitane članke, podržavajte istomišljenike a napadajte sve one koji ne misle isto kao vi. Uvek imajte na umu da vi niste deo mase jer mislite slobodno i nezavisno. Ako neko ne misli kao vi, to je zato što nije u pravu i nije dovoljno slobodouman.
5) Po potrebi ponoviti sve ispočetka! Teorija je potrebna, ali je praksa važnija!

Zavisno od vašeg ukusa i preferenci, postoji više stajling tipova koje možete izabrati da bi ste se preciznije modno pozicionirali. Obratite pažnju da, što se preciznije pozicionirate, složićete se sa manjim brojem ljudi. To nije poželjno ako, na primer, želite da budete popularni na internetu. Sa druge strane, preciznije i uže pozicioniranje će ojačati vaš imidž i jače vas povezati sa istomišljenicima, što je poželjno ako ste usamljeni, tražite nekoga sa kim ćete ići na pivo, tražite tipa ili ribu, ili samo želite da vas hvale i tapšu, što po pravim, što po virtualnim leđima.

Neki od najčešćih stajling tipova kad se radi o slobodoumnom imidžu su:

Teoretičar zavera – Ovde je naglasak na povezivanju globalnih dešavanja sa postojećom, već raširenom mitologijom teorija zavera. Potrebno je da prethodno dobro proučite materiju koja se tiče ideje da skriveni moćnici stoje iza svega. Sva dnevna politička dešavanja uvek stavite u taj kontekst i komentarišite ih kao deo mračnih planova da se zavlada svetom. Ako isuviše često pominjete vanzemaljce, čovekolike guštere iz utrobe zemlje koji menjaju oblik i druge neobičnije ideje, postoji mala opasnost da vas dožive kao mentalno nestabilnog i da odbijete neke ljude, ali sa druge strane, takvo preterivanje je dobar način da steknete zaista divna poznanstva i prijateljstva sa ljudima koji dele slična uverenja. Neki već odomaćeni pojmovi, kao npr. HAARP ili čipovanje stanovništva, su sa druge strane, uvek dobrodošli u konverzaciji i možete ih upotrebljavati bez ograničenja. Na primer, razgovor o vremenu je lak način da se otpočne dijalog, a iz te tačke je lako spomenuti HAARP, što sve zajedno, daje univerzalan šlagvort za dalju komunikaciju.

SrBski patriota – Kod ovog tipa stajlinga naglasak je na povezivanju, kako globalnih, tako i lokalnih političkih dešavanja sa samim opstankom srpske nacije. Pišite uvek ćirilicom, forsirajte paranoične ideje i potrudite se da sve komentarišete kao da je povezano sa Srbima. Na primer, ako Izrael napada Palestinu, to je zato što neljudi sa Zapada koji mrze Srbiju žele da unište naš narod pa kreću od Palestinaca. Ako padne grad u okolini Donjih prdinovaca i uništi useve, to je zato što Ameri hoće da nas ostane koliko za ispod šljive. Ako čujete da je suša u Zimbabveu ili je bombaš samoubica u Iraku pokosio tuce ljudi, to je sve zato što je CIA htela da napakosti Srbima. Ako pročitate da Bijonz ima novog dečka i novi album, to je zato što su Srbi trn u oku Iluminata. Dakle, princip je jasan. Mržnja prema drugim nacijama, nacionalnim, verskim i seksualnim manjinama je opciona. Poželjno je s vremena na vreme začiniti vaš imidž elementima pravoslavlja, pa dobro izabran citat vladike Nikolaja, s vremena na vreme, ne može da šteti.

Anti-neoliberalni aktivista – Kod ovog tipa stajlinga naglasak je na tome da sve povežete sa liberalnim kapitalizmom i zaverom svetskih finansijskih moćnika da vladaju svetom. Stavite težište na razne finansijske mutne radnje, fabrike u trećem svetu koje eksploatišu jeftinu radnu snagu, stare žene i malu decu, donošenje zakona koji štite velike kapitaliste, na MMF, banke, jevrejski lobi, kao i privatizacije u kojima su uništene privrede mnogih zemalja. Ovo je nešto teži imidž za održavanje jer zahteva posedovanje mnogo informacija i redovno praćenje medija, ali zato ostavlja izuzetno ozbiljan utisak i vašim protivnicima će biti jako teško da pariraju jer ćete uvek biti korak ispred njih sa argumentima koje podržavaju vaš stav. Sa druge strane, ovaj stil je najnepopularniji kod pripadnica lepšeg pola, pa imajte i to u vidu.
 

Deca vole GMO!

Anti-GMO prehrambeni gerilac – Ovde je naglasak na priči o zdravoj hrani. Ne morate se zaista zdravo hraniti! Pljeke sumnjivog porekla koje kupujete svaki dan na ćošku u kraju i parizer iz Maksija su sasvim ok. Bitno je da se držite koncepta po kome je kontrola nad proizvodnjom i plasmanom hrane, zapravo, način da se ovlada svetom i ispune drugi mračni ciljevi. Zgražavajte se nad slepilom i neznanjem onih koji su kupili teglu Nutele u radnji, a da nisu pročitali spisak sastojaka i apelujte na zabludelu masu da konačno primeti kako su svi zapadnjaci iskrivljeni, debeli, bolesni i nenormalni jer jedu GMO. Sve veći broj sajtova koji šire razne senzacionalističke vesti o ishrani i smrtonosnom dejstvu GMO hrane su odličan izvor materijala. Slabiji pol uvek obožava da priča o ovim temama, pa ako ste žensko, to je dobar način da steknete krug novih prijateljica, a ako ste muško, to je sjajan način da nađete srodnu dušu sa kojom ćete, nakon dobrog seksa, otići na autentičnu domaću GMO free komplet lepinju.

Borac za zdravlje – Odličan izbor koji je veoma lak za implementaciju jer postoji obilje resursa. Ne morate se brinuti o svom zdravlju da bi ste bili zabrinuti za budućnost čovečanstva i to podelili sa drugima. Napadajte vakcinaciju, istaknite prednosti narodne medicine, pričajte o tome kako velike farmaceutske kompanije ne žele da se zna da sve boljke leče litar mlake vode ujutru, malo sode bikarbone, marihuana i supertajni revolucionarni lek koji se dobija iz mošnice novozelandskog patuljastog kljunara i biljčice koja raste samo u nekom delu Kine čije ime ne mogu da upamte čak ni oni koji tamo žive!

Nju ejdž hipi – poluotvoreno treće oko, kao i vaša izuzetno senzitivna aura, daće vam sposobnost da lako prepoznate sebi srodne duše, kao i da vidite kroz laži materijalnog sveta. Širite pozitivnu energiju, ali satrite iracionalnom mržnjom i verbalnim prolivom svakog ko ne razume da smo svi kapi u beskrajnom okeanu, da nas ljubav leči i spaja kroz bezbrojne reinkarnacije, kao i da je laž sve što nije istina. A vi od svih najbolje znate šta je istina, zar ne?

Mmmm... Pionirke...

Retro komunista nostalgičar – Ovde je u stajlingu naglasak na tome da se uvek ističe kako je ranije sve bilo bolje, ne samo u Jugoslaviji, nego i globalno. Preduslov je probrati sve one informacije o Jugoslaviji koje prikazuju život u njoj u pozitivnom svetlu i plasirati ih tako da karamelizovana nostalgija curi iz svake vaše reči. Nedostižna, rajska, bolja budućnost kroz koju smo već davno prošli je neiscrpan izvor inspiracije. Nezadovoljstvo životom u Srbistanu je vaš saveznik, pa obratite pažnju da kroz kontrast u odnosu na sivu svakodnevicu istaknete svetlost prošlih dana.
 
Ovo su neki od osnovnih tipova slobodoumnog stajlinga, ali postoje i drugi koje vremenom možete naučiti da lako prepoznate i, po potrebi, usvojite. Mnogi tipovi se mogu kombinovati, pa na primer, možete biti srBski patriota i povezati antisrBsko delanje svetskih moćnika sa trovanjem Srba putem GMO hrane ili kombinovati instant spiritualnost sa pričom o zdravlju. Mogućnosti su beskonačne i zavise samo od vaše mašte i veštine. Tako lako možete naći svoj način da se prikažete kao slobodoumni i posebni, a ujedno proširite krug onih kojima ste slični i koji će vas podržati.

 

Kako biti različit? Grizite jabuke a ne PC ili Android.

Toliko za ovaj put. Iako smo tek načeli temu, ipak se nadam da će vam i ovaj, donekle kratak osvrt na trenutno aktuelnu modu slobodoumnog i nezavisnog mišljenja, pomoći da se snađete u svakodnevnoj komunikaciji i omogućiti da vam socijalni život procveta. Nastavite da budete slobodoumni, otvorite vaš um, ne dozvolite da vam mediji kroje pamet i da vam američka, židovska, anti-srpska propaganda, koju plasira veliki kapital i masonerija, diktira stav. Mislite svojom glavom, budite drugačiji! Imidž je danas sve, nema razloga da i vaš stajling ne zasija!

Šta nije u redu sa muzikom? (2)

U prvom delu bloga „Šta nije u redu sa muzikom“, započeta je priča o uticaju lošeg stanja muzičke industrije na muzičku scenu danas. Finansijsko slabljenje izdavačkih kuća, okosnica muzičke industrije, uticalo je na njihov sve konzervativniji pristup ulaganju u nova muzička imena i orijentaciju izdavača na muziku koja obećava brz profit i relativnu sigurnost i vraćanje uloženog novca. Posledica ovakve politike je nedostatak podrške inovativnim sastavima i pojedincima. Da li je ovakva situacija uticala i na tokove razvoja moderne muzike i dovela do stagnacije u kojoj se, čak i u alternativnoj muzici, sastavi retko odlučuju na eksperimentisanje i inovativan pristup iz straha da će izgubiti podršku fanova?

Pojavu novih žanrova javnost često doživljava kao nešto što se događa samo od sebe, organski, kao posledica spontanog razvoja i obogaćivanja muzike. Na prvi pogled se čini da se žanrovi prirodno menjaju i transformišu, a publika ih spontano prihvata. Romantizacija prošlosti nije retka pojava u muzici. Uzmimo za primer Sijetl scenu. Njen trijumfalni pohod na mainstream početkom devedesetih danas često opisuju kao nešto što se dogodilo isključivo na krilima energije mlade generacije i svojom autentičnošću razrušilo ustajalu muzičku scenu i krute šablone muzičke industrije osamdesetih.

...but to have enormous promotion and budget from your record company sucked much less

Naravno, istina je nešto drugačija.

Sijetl scena se razvijala skoro potpuno nevidljivo sve dok upravo muzička industrija nije rešila da je „pogura“ i finansijski podrži. Iz ugla „ljudi iz posla“, Sijetl scena je sagledana kao autentična, kreativna snaga, koja će dugo ostati umetnički relevantna, a samim tim biti i jako profitabilna i vredna ulaganja na duge staze. Kada se pojavila Nirvana, obezbeđena je neviđena medijska promocija. Časopisi su pisali hvalospeve, uložena su ogromna sredstva da se album plasira, snimi niz muzičkih video spotova i sastav medijski progura. Stvoren je hype, i omogućeno planetarnom auditorijumu da dođe u dodir sa muzikom grunge pokreta. Ironično, upravo je industrija podržala priču o grunge talasu kao iskrenom glasu mlade generacije, slobodnom od uticaja te iste muzičke industrije. Publika, naravno, ne bi toliko dobro prihvatila ovaj muzički talas da on zaista nije imao izuzetne kvalitete i predstavljao duh vremena, ali je veliko pitanje da li bi se uopšte dogodio bez uloge koju su odigrali izdavači i mediji. Naravno, ovo nije bio prvi takav slučaj. Decenijama unazad, muzička industrija je stajala iza popularizacije praktično svakog, prethodno underground, muzičkog pokreta. Vitalnost rok i pop muzike je velikim delom bila direktna posledica spremnosti izdavačkih kuća da, menadžmentom i finansijskim sredstvima, stanu iza nečega što je novo, neobično, interesantno i ruši postojeća pravila. Dakle, izdavači nisu bili samo grabežljivi, surovi biznismeni, već i gorivo za motor kreativnog razvoja muzike tokom prethodnih decenija.

Kakva je situacija danas? Ako imate utisak da se ne događa ništa novo i ako ste primetili da se to poklapa sa erom u kojoj je pala prodaja nosača zvuka, lako je povezati dva i dva. Jedan od najvažnijih razloga zašto smo lišeni istinski novih tendencija u muzici je nedostatak mehanizma koji bi muzičke pionire doveo do očiju i ušiju šire javnosti. Zato se trenutno muzika kreće u krugovima obilaženja prethodnih decenija, kroz razliličite retro stilove.

Ljudi plaćeni od izdavačke kuće nežno prevaspitavaju fana kome se nije dopao novi album omiljenog benda. Ostalo je zabeleženo da je "Izdali su pravi rok!" bila njegova poslednja rečenica.

Posledica nedostatka prisustva kapitala i sigurnosti koje su nudili izdavači je i demotivacija bendova da eksperimentišu i razvijaju unikatan zvuk. Pošto je mainstream postao soba za koju se ključ teško dobija, sastavi se orijentišu na obraćanje manjem auditorijumu u okviru jasno definisanog žanra ili čak podžanra. Kroz višegodišnji trud i preko alternativnih, malih medija, bend eventualno može steći stabilnu fan bazu. U tom trenutku, bilo kakva dalja muzička evolucija nekog sastava se pretvara u objektivan rizik da će veliki deo vernih fanova biti otuđen promenom zvuka, što za posledicu može imati brz nestanak sastava sa muzičke mape. Kada bi imena kao Queen u prošlosti napravila stilski zaokret, postojala je mašinerija koja bi podržala taj proces i dala šansu muzici da bude prihvaćena od slušalaca nenaviklih da vide bend u novom, drugačijem izdanju. Danas se takva vrsta evolucije neretko posmatra kao nešto negativno, čak izdajničko. Tako bi u današnje vreme Queen kao hard rok bend, nakon prelaska na svoju „mekšu“ fazu, bili javno razapeti kao prodane duše koje su izdale „pravi rok“ zato što im je „zinulo dupe“ za novcem. Zgroženi fanovi koji su voleli rane albume Pink Floyd ne bi bili spremni da prihvate The Wall ili Dark Side of the Moon, ako bi uopšte bend smogao hrabrosti da snimi jednostavne i pitke albume. Na desetine danas legendarnih muzičkih sastava su tokom karijere imali stilske promene koje bi danas bile dočekane „na nož“. Šteta koja je tokom prethodne dve decenije izazvana gajenjem takvih stavova i neprekidnim pritiskom na muzičke sastave da ostanu „iskreni“ i „verni sebi“ je nemerljiva i verovatno nas je, ne samo lišila desetina inovativnih albuma i zatočila sastave u kaveze koje su žanrovski sami sebi prethodno izgradili, nego možda i zatvorila vrata za pojavljivanje mnogih novih muzičkih tendencija i stilova. 
 

Tako se posredno nedostatak novca i interesa izdavača da ulažu u razvoj muzičke scene direktno preneo na njenu dekadenciju i učmalost. Upravo je širenje načina razmišljanja po kojem publika često danas ocenjuje autentičnost i umentičku vrednost samo po formi, dovelo do klime u kojoj je slušaocima, da bi vas prihvatili kao „kvalitetnog“ umetnika, bitniji žanr i imidž nego kvalitet muzike. Interesantna tema, ali za neku drugu priliku.

Još jedna posledica ovakve situacije je i da najveći deo zarade od rok muzike danas prave oni koji su pred penzijom. U ovom zatvorenom krugu „veliki bendovi“ su večno veliki, večno predvode iste festivale i večno su na naslovnim stranama dok mali ostaju večno mali.

Gde je tu nezavisna scena, gde su tu internet mediji, obećana demokratija i prorečena šansa malog čoveka, pojedinca ili anonimnog benda, da stigne do svojih fanova? Mogućnost da se putem novih metoda i načina, uz pomoć moderne tehnologije, umetnik oslobodi stega?

Više o tome u trećem nastavku bloga!

Senzacionalno! Žuta rok štampa!

Ako pratite internet magazine i stranice koje se bave rok i metal muzikom ili jednostavno imate prijatelje koji vole muziku, naleteli ste, verovatno, tokom prethodnih dana na kontroverznu izjavu Brusa Dikinsona, frontmena legendarne Čelične Device. Brus, naime, ima neke svoje zamerke, smetaju mu određene stvari, a bogu hvala, ne boji se da to javno kaže. Vredni novinari su intervju sa njim stručno iseckali, prekrojili, skratili i prilagodili internet dobu u kome niko nema vremena da pročita više od dva pasusa. Vest je često lančano prepisivana u sve kraćem obliku. Ne daj bože da se još i linkuje originalni članak ili sajt sa kog je vest preuzeta. 

Nakon što su se Brusove izjave viralno raširile, postalo je jasno da najvažnija vest ove godine u metal muzici nije izlazak nečijeg albuma ili neki drugi muzički performans, već njegova izjava. Izvađena van konteksta i svedena na senzaciju, ova metal vest odgovara svim pravilima žute štampe. Gorivo za njeno širenje je povodljivost fanova rok i metal muzike, koji iako za sebe misle da su mnogo bolji od drugih, izgleda imaju slične mehanizme kao i oni koje interesuje koja je starleta opalila dečka neke druge ili koja je narodna pevaljka rekla za drugu da su joj sise lažne. 

Azil5, miljenici žute štampe poznati po demoliranju kafana na turnejama

Da li je cela situacija neka vrsta intelektualnog srozavanja protiv koga se treba boriti? Da li je to znak ovog vremena ili svedočanstvo dekadencije? Kako se postaviti?

Ja sam za! Mislim da je hitno potrebna tabloidizacija naše rok onlajn scene! Ovom prilikom želim da se obratim svim dragim ljudima iz magazina kao što su Nocturne, TMM, Svet Gitara itd. (izvinjavam se što nisam naveo svakog od vas). Prestanite da gnjavite ljude sa nebitnim stvarima! Koga briga za to kada će biti neki koncert, ko je izdao album, ko želi da čita intervju u kome gitarista skoro anonimnog benda priča o svojoj inspiraciji i planovima za budućnost? Dajte nam prave VESTI! Ja prvi želim da znam toliko toga! Ne samo da me, naravno, interesuje da li, na primer, Đule priča sa svojom dragom tokom seksa na isti način kao i u intervjuima, da li bi Dubioza Kolektiv voleli da sviraju rok muziku, kao i da li je Marija šerifović bila sa ženom samo jednom ili više puta. 

Mislim da ljudima treba dati i detalje u vezi sa mladim sastavima. Zašto ljudi ne bi saznali sa kim se sinoć pijan po'vatao u mraku Dorkin iz Instead of a Kill nakon što je popio pola litre rakije, da li su grudi Kovče Forever Storm zaista maljave koliko se priča, da li je Borko iz Azil5 zaista legendarni novosadski pastuv spavaćih soba? Da li je Danilo Consecration zaista pristao da bend nastupa u Guči a Dušan Draconic/Destiny Potato nosi gaće sa simbolima iluminata, masona i novog svetskog poretka? Kakav li tek imaju potencijal članci o uticaju HAARP-a na srpsku rok scenu ili analiza geopolitičkog uticaja novih tenzija između Rusije i SAD na prodaju CD-a u Srbiji? Da li će se sa povratkom Šešelja u Srbiju vratiti i rokenrol? Da li ćemo konačno imati priliku da vidimo naslov "Neverovatno! Ono što je uradio mladi srpski metal bend nakon što je pojeo 70 ćevapa i popio 32 piva potpuno će vas iznenaditi!"?

Zašto bi živeli u prošlosti kao zarobljenici prevaziđenih šablona i pravila? Doba žute štampe je stiglo i u rok muziku. Zajašimo i taj talas, zaoštrimo olovke, nauljimo tastature, kolege novinari. Prilika da se muzika vrati narodu uvek gladnom senzacije je pred nama!

Šta nije u redu sa muzikom? (1)

Dolazak 21. veka je suštinski promenio muzičku industriju. Internet je omogućio laku dostupnost muzike, oborio tiraže i nakon uzaludne ali žestoke borbe bacio velike izdavače na kolena. Dok su neki ovakve promene dočekali kao ozbiljan problem, drugi su ih pozdravili kao konačnu „demokratizaciju“ muzike i prorekli da će nestanak muzičkog biznisa, kakav je do tada egzistirao, otvoriti nove puteve i mogućnosti. Umetnik će se osloboditi pritiska sistema i izdavačkih kuća, stvarati slobodno muziku, deliti je sa svojim fanovima preko interneta, zarađivati od živih nastupa a umesto malog broja velikih zvezda, muzičku scenu će preplaviti veliki broj pripadnika nove „muzičke srednje klase“. Ovakva muzička new age filozofija je već dugo prisutna i podržana kroz različite „uradi sam“ sajtove i blogove, kao i povremeno izveštavanje štampe o onima koji su postali poznati na osnovu nekog YouTube videa ili preko društvenih mreža. Naletim i sam često na članke koji moji online prijatelji dele putem Facebook-a, a u kojima se takva vrsta shvatanja promoviše. Generacije koje su se u međuvremenu navikle da svoju muziku nabavljaju i slušaju  besplatno preko interneta su, naravno, rado prihvatile priču koja ih oslobađa odgovornosti. Prijatnije je imati osećaj da sa svakim novim download-om ne krademo od muzičara, već od ionako prebogatih izdavačkih i medijskih kuća.

Tužne kuce uvek privlače pažnju čitalaca,
čak i kad nemaju mnogo veze sa tekstom

U oštrom kontrastu sa ovakvim očekivanjima, situacija je danas sve, samo ne bolja. Muzičari se i dalje bore za svoje mesto pod suncem, njihov rad je devalviran, na festivalima i turnejama nova imena ne zarađuju puno a internet prodaja i distribucija donose simbolične prihode za same umetnike. Osim manjeg broja nekih novih pop zvezda, uglavnom se slušaju i gledaju stara, proverena imena koja su svoje karijere gradila u prošlom milenijumu. Često se pominje globalni pad kvaliteta muzike kao i izostanak pojavljivanja naslednika velikih bendova kao što su nekada bili Led Zeppelin, Pink Floyd i druga legendarna imena. Većina će se složiti da muzika stagnira, da je sve manje bitna, nalik pozadinskom šumu koji prati moderno življenje. MTV je postao reality televizija, mediji se ne bave muzikom već skandalima zvezda, a osim muzičkih veterana i malog broja aktuelnih zvezda, malo ko je u stanju da skupi veliku publiku na svom koncertu.

Čini se da objašnjenja nema. Upire se, naravno, prstom na medije, krivi tehnologija i DJ kultura, neko ide čak toliko daleko da smatra da se radi o silaznoj putanji civilizacije u celini, ali niko ne ume da precizno i jasno kaže šta je tačno problem i razlog za ovakvu situaciju. Jedina stvar koja je apsolutno jasna je da su najveći gubitnici u ovoj priči izdavači.

Rođeni u poslednjih dve decenije možda ne razumeju kakvu je težinu i ulogu izdavač nekada imao kad se radi o putu ka uspehu jednog muzičara. Početkom ovog veka izdavači su doživljavani kao zli vladari koji u svojoj čeličnoj šaci drže tokove muzike. Pričalo se o svetloj budućnosti u kojoj će konačno sve te silne pare doći u džepove zaslužnih autora, budućnost u kojoj će umetnik biti suvereni gospodar svoje sudbine a ne samo rob velikih korporacija. Budućnost je na kraju došla, ali na žalost, nije donela ništa suštinski bolje.

Dakle, šta nije u redu sa muzikom danas?

Obuhvatiti ovu temu jednim blogom i sabiti ovu složenu materiju u kratak format je isuviše velik zalogaj. Zato ćemo se pozabaviti ovom tematikom u više nastavaka. Počnimo sa onima koji su oduvek bili alfa i omega muzičkog posla - izdavačkim kućama:

Velike izdavačke kuće, imperija zla

Kao što sam već pomenuo, digitalno doba sa svojim slobodama je od mnogih gromoglasno najavljivano kao nešto što će potpuno promeniti pravila igre. Proročanstvo je bilo jasno i obećavalo raj na zemlji: izdavačke kuće koje su stvarale trendove i zvezde, a kod sebe ljubomorno držale ključ do uspeha muzičara, biće zamenjene direktnim pristupom auditorijumu. Muzika će biti samoizdavana a internet će biti sredstvo za lak marketing i distribuciju muzike. Očekivalo se da će padanje tiraža tradicionalnih nosača zvuka, kao što je CD, oslabiti ove okrutne, grabežljive kompanije do tačke u kojoj će postati potpuno nepotrebne i nemoćne. Ovo je zaista zvučalo sjajno!

Pre nego što je postao mračni Sith Lord, prva iskustva
i radne navike je stekao kroz rad u izdavačkoj kući.

Nažalost, ispostavilo se da to baš i nije tako.

Nakon što su izdavači oslabili finansijski, porastao je i pritisak na tržištu. Profit je padao i prisilio ih da se okrenu ka isplativim aktivnostima, onima koje obećavaju sigurniju zaradu i brz povratak ulaganja u izvođače i autore, a to su naravno mainstream pop pevači i pevačice. Upravo je pad tiraža demotivisao izdavače da investiraju u artist developement, tj. da ulažu u bendove i pojedince koji poseduju kvalitet ali traže ulaganje kroz duži vremenski period sa relativno malom sigurnošću da će se ulaganje isplatiti. Jedino kroz takav vid ulaganja su u prošlosti izdavačke kuće gradile karijere sastavima koje danas pamtimo kao „velika imena“. Muzika koja nije „na prvu loptu“ iako može višestruko vratiti uložen novac jer će stvoriti trajnu vrednost, traži godine posvećenosti i mnogo veće ulaganje nego neki pevač koji izvodi pitku muziku koja je trenutno u trendu. Dok su zarada i tiraži padali, industrija se orijentisala na brz obrt novca i vremenom smo dobili današnju muzičku produkciju. Pojednostavljeno rečeno, niko ne može da investira u vašu umetničku viziju i da vam posveti godine finansijske podrške, uz jasnu mogućnost da će zbog vašeg neuspeha izgubiti novac, čak i kada sa manje rizičnim pop imenima ponekad nije u plusu. Publika je glasala svojim novcem i uskratila podršku alternativnijim muzičkim žanrovima.

Razlog za percepciju muzičke industrije kao „zle“ je oduvek bio sudar između pristupa muzici kao umetnosti i kao poslu. Izdavačka kuća je kompanija koja mora da pravi profit. Bilo bi naivno očekivati nešto drugo. Dobar deo negativne slike je uvek bio neosnovan jer su, zapravo, u izdavačkim kućama često sedeli ljudi koji muziku nose u srcu. Među njima su bili i oni koji su pronašli, podržali i verovali u neka današnja velika imena koja su zadužila muzički svet. Da nije bilo vizionara u muzičkim kompanijama, istorija pop i rok muzike bi izgledala mnogo siromašnije. Bitan razlog zašto je danas malo izuzetnih muzičkih imena koja su istinski popularna je to što je sa padom zarade izdavača nestala i hrabrost da se ulazi u velike finansijske rizike. Izdavači danas nemaju resurse da, kao nekad, ulože u deset potencijalno novih Rollingstones-a da bi izgubili na devet, a deseti sastav možda vratio uloženi novac tek za 7-8 godina.

Ovakve promene u muzičkoj industriji su za sobom povukle i neke druge posledice. Prvi su, naravno, morali da se prilagode mediji.

 

Mediji emituju smeće jer mrze ljude i žele da ih zaglupe

 

Dobar deo ljudi ne zna da muzika u najpopularnijim medijima na Zapadu odavno ne predstavlja stvaran prikaz onoga što publika voli i želi da čuje. Emituje se ono što muzička industrija plaća da bude emitovano, posredno ili direktno. Na delu je očekivana simbioza medija sa onima koji proizvode sadržaje od kojih mediji zavise. To objašnjava i već dugo prisutnu razliku između liste izvođača i umetnika sa najvećim zaradama u muzici i njihove zastupljenosti u medijima koja je bila tema jednog mog prethodnog bloga na TMM portalu. Pošto muzička industrija danas mora da se orijentiše na „instant“ muziku koja omogućava brz obrt i vraćanje uloženog novca, onda su i mediji posvećeni emitovanju takvih muzičkih sadržaja. To se događa na svim nivoima, pa i u alternativnim muzičkim žanrovima, koje fanovi često pogrešno vide kao oslobođene poslovnih zakonitosti. Na primer, ako neko misli da bolje kotirani hard rok i metal muzički magazini ili emisije izveštavaju o novom, perspektivnom bendu samo zato što je kvalitetan ili interesantan, grdno se vara. Postoje tačno definisane „usluge“ koje idu uz zakupljen reklamni prostor. Platite reklamu i dobijete intervju. Platite baner i objaviće se vesti o vama na njihovom sajtu. Sastav koji se tek bori za mesto pod suncem, naravno, često nema novca da zakupljuje reklamni prostor po velikom broju magazina i portala, što ga čini medijski nevidljivim za dobar deo publike. On nema ulaz u radio i TV program koji je formiran u skladu sa potrebama izdavačkih kuća. Promoteri i organizatori festivala, u potrazi za onim što je interesantno i novo još uvek kao glavni indikator uzimaju medijsku prisutnost  sastava. Za one koji nisu u medijima nema ni šanse da se pojave u društvu najvećih na boljem festivalu. Čak se i pozicija predgrupe na turneji afirmisanog sastava obično plaća pa se nov bend ni na taj način ne može predstaviti širem auditorijumu. Tako dolazi do apsurdne situacije: nemoć izdavača da finansijski stanu iza novih bendova i rizikuju sa neoprobanim imenima lišava publiku nove muzike i stvara situaciju u kojoj se na pozornicama vrte uvek ista imena. Sve zajedno, to vodi ka još jednoj posledici - nedostatku muzičke raznolikosti i žanrovskoj stagnaciji. Da li je moguće da muzika u celini napreduje i razvija se sama od sebe, bez finansijske podrške kompanija koje se bave izdavaštvom?

Više o tome za koji dan!

Da li na kiši rđaju gitare ili ljudi?

Potop je prošao.

Utihnule su društvene mreže, broj za pomoć se više ne pojavljuje u statusima, sve manje se pominje donedavno jedina važna tema. Sabiru se žrtve, traže opravdanja, munjevito izmišljaju objašnjenja i peru ruke. Neki od nas još uvek žele da vide odgovorne pred licem pravde, ali se i to sve ređe spominje i realna je mogućnost da će samo bog i HAARP na kraju biti odgovorni za izgubljene živote i materijalnu štetu. Za mnoge je to neminovnost življenja u Srbistanu, zemlji u kojoj elita može da nekažnjeno bude nesposobna koliko joj se ćefne a da zatim hapsi zbog fejsbuk statusa. U kompletnom vitražu tragedije i bola čiji smo bili svedoci, kao i borbe plemenitih pojedinaca da se pomogne postradalima od prirodne nepogode, na talasu probuđenog naroda koji je ponovo otkrio svoju humanost, usred vira lupetanja političara i besa nemoćnih ljudi, okosnica potrebe da se slobodno izrazi mišljenje bili su blogeri. Zajedno sa nekoliko zlosrećnih građana iz ugroženih područja i mesta kojima su internet i društvene mreže dale priliku da izađu iz anonimnosti i nanišane nesposobnu vlast, oni su bili jedini glasovi zajedničkog besa i frustracije. Nekoliko blogova, naročito oni zabranjeni i uklonjeni, postali su predmet velike pažnje i bili deljeni uzduž i popreko internet prostranstva. U svakom društvu postoje oni od kojih se očekuje da u zlim vremenima budu sposobni da kroz svoje reči izraze bol i muku koju mnogi dele, spremni da, ako treba, stanu pred oko policijske države i uzviknu da se nepravda neće trpeti. Nažalost, ne mislim na blogere, mlade anarhiste, neki novi politički pokret nalik Otporu ili na novinare. Mislim na umetnike.

Photo by JHWells - www.panoramio.com/user/1753510

Nije u pitanju veliko iznenađenje. Svi znamo da je reč umetnika i intelektualaca marginalizovana tokom prethodnih godina. Ono što nije jasno je da ovakva situacija ipak ne može da bude samo posledica turskih i španskih serija, programa TV Pink i manjka prostora u medijima. Imam utisak da, bar u mojoj muzičkoj branši, većina, zapravo, ne sme ili nema šta da kaže. Mantra o združenoj zaveri zaglupljujućih, toksičnih medija i glupe raje protiv pametne manjine je uobičajeno objašnjenje za sunovrat vrednosti društva i poplavu šunda i neukusa ali u vreme interneta, kada se pruža šansa svakom neznanom junaku da izjavi šta misli, takva opravdanja su sve manje smislena. Zar umetnost nije proizvod sposobnosti talentovane osobe da ono što oseća i vidi u svetu koji ga okružuje, ono što pročita iz ljudskih srca, pretoči u jasne, pamtljive i upečatljive reči, sliku ili zvuk? Zašto je onda, ne računajući poneki melodramski minut ćutanja i odlaganje nehumanitarnih koncerata, u slučaju većine muzičkih umetnika tišina propratila ovaj najnoviji srpski potop? Da li je zaista eventualna nevoljnost dirigovanih medija da daju prostor politički nepodobnim sadržajima mogla da spreči da se, na primer, sastavi neki novi Rimtutituki i provoza kroz grad u nameri da digne svest masa? Naravno, ako postoji makar minimum konsenzusa među muzičkim stvaraocima da bestidno ponašanje države prema građanima zaslužuje da se nešto preduzme.

Ovakve okolnosti su pokazale pravo stanje stvari - ružno lice društva u kojem ne samo da je sistem vrednosti urušen, nego to mnogi više nisu u stanju da vide kao nešto nenormalno i loše. Umetnik je za medije i prosečnog Srbina, danas samo zabavljač, izvor nesupstancijalnog zadovoljstva i pozadinskog šuma, neko ko proizvodi sadržaj koji je tu sa određenom svrhom. On više nije mitologiziran, nema auru izuzetnosti, od njega se ne očekuje da kaže nešto što će protresti javno mnjenje. Zamenjen je političarima kao kastom koja se ceri sa naslovnih strana magazina umesto umetnika ili sa nezavisnim pojedincima koji dobijaju šansu da izađu iz anonimnosti tako što će na internetu izvršiti sublimaciju onoga što svi osećaju.

Neko će, pretpostavljam, sada reći da bavljenje politikom nije posao muzičara i umetnika. Na stranu što u nekim drugim društvima umetnik upravo predstavlja glas slobode, na stranu i tradicija političkog delovanja pop i rok muzičara i decenijsko izražavanje bunta kroz rok muziku. U Srbistanu, gde čak i komšijin pas ima svoje mišljenje o političkim dešavanjima, spremnost većine umetnika da se prave ludi kada je frka vrlo je očigledna. Ne samo da umetnik ima svoja ubeđenja i shvatanja kao svaki drugi čovek, već bi trebalo da ima suptilnu, dublju percepciju kao podlogu za svoj stav, kao i sposobnost da tako izgrađen stav jasno izrazi. Ako ništa drugo, umetnik bi kao osetljiva duša, možda morao da bude jednako dodirnut događanjima ovih dana i da oseti neizdrživu potrebu da kaže šta misli.

Mogao bih da se upustim u još obimnije raspredanje o razlozima i načinima propadanja uloge muzičkog stvaraoca ili izvođača u srpskom društvu. Ali na žalost, mislim da se cela priča može skratiti na jednu reč, a vi izvinite ako sam prost, jer to je u cilju preciznog objašnjenja:

Pičke.

Samo to. Tokom konstantnog procesa samouništenja i propadanja ovog društva, stvaraoci su pokazali spremnost da se prostituišu, samo da bi nastavili da zarađuju od umetnosti. Tako je i sa muzičkim umetnicima, naročito onima koji bi trebalo da predstavljaju ostatke nekog spskog mainstream-a. Estradni ešalon koji je metastazirao tokom procesa u kojem se partokratija učvrstila kao način funkcionisanja u Srbiji, a sa njim zajedno i aktivni veterani ex-YU scene, apsolutno su svesni da se svakoj vlasti ne treba i ne sme zamerati. U osiromašenom društvu u kom vam malobrojne tezge povodom raznih državnih praznika i festivala u koje je umešana lokalna vlast predstavljaju glavni izvor prihoda već godinama, u situaciji gde jedan telefonski poziv sa vrha  može da vam zatvori vrata nekog medija, naši muzički stvaraoci i interpretatori drže jezik za zubima. Ne samo zbog očekivane kazne od strane političke opcije koja je trenutno na vlasti, već i iz straha da će otuđiti deo svoje publike. Prosečan Srbin, na žalost, često ne razume da političari nisu polubogovi, mesije ili voljeni fudbalski klubovi već samo zamenljivi, privremeni predstavnici naroda koje treba menjati kad ne znaju da rade svoj posao. Kako biti od mase voljen, dobar pevač koga svi gotive i slušaju ako, ne daj bože, izjavite nešto kontroverzno?

Ovakve situacije jasno pokazuju zašto niko više ne shvata ozbiljno izvođače i autore muzike u Srbiji. Oni retko imaju šta da kažu, a to je posebno vidljivo kod onih koji su glas i lice rok muzike. Osim ponekog veterana oštrog jezika kao što je legendarni Cane, većina ostalih, kako kroz izjave tako i kroz dela, ili ignorišu svet oko sebe ili se oglašavaju na nivou naivnog hipi tinejdžera koji se buni protiv političara kao nekog univerzalnog nedefinisanog zla, po definiciji korumpiranog, podlog i zlonamernog. Poznatiji srpski rokeri su uglavnom buntovnici samo do tačke u kojoj postoji  mogućnost da neko uperi prstom u njih, daleko od opasnosti da zbog svoje hrabrosti pretrpe posledice.

Ne mogu reći da ne razumem takav malodušan stav. Poslednji put kada su muzičari imali muda i vere da kažu nešto, to je bilo u deceniji koja je prethodila velikom demokratskom razočaranju 5. oktobra. Dok je zlo imalo lice, dok je moglo da se poviče „Bando crvena!“ i da se podrazumevaju ovacije publike, bilo je lako izabrati protiv koga da se peva. Interesantno, upravo je ta Slobina diktatura, u skladu sa praksom iz Titovog vremena, mudro tolerisala ovakav bunt jer je znala da on može biti dobar ventil za nagomilan bes i višak hormona mladih. Čak i kad su se utrkivali da opljunu vlast, rokeri su nesmetano šetali po televizijama i radio programima, čak i gostovali na TV Bastilji. Bilo je lako biti buntovnik. Sve zajedno, to su verovatno i razlozi zašto su devedesete bile labudova pesma domaće rok scene. Nakon revolucije, nova vlast je nagradila rokere tako što ih je penzionisala i zajedno sa narodnjacima proterala svakog u svoj geto, a umesto zvukova devedesetih, medije je preplavila benigna zabavna muzika sa finom gospodom i damama, koje svojim uljudnim glasovima pevaju šablonske melodije u stilu festivala u San Remu. Rokeri možda jesu prevarena, izdana strana, ali su danas istovremeno, u sprezi sa izvođačima lakih nota, kolaboracionisti, sedativ za umrtvljavanje i preusmeravanje oštrice bunta. Sve što im je preostalo je da iz umornog grla puste, s vremena na vreme, defetistički, malodušan glas koji kuka nad svojom sudbinom i moli državu da ih uzme u zaštitu i krene u borbu protiv kiča i šunda, pa da mogu opet da se šepure po medijima i iscede još koji dinar.

Pošteno je reći i to da briga, licemerje i malodušnost nisu svojstvo svakog ko proizvodi buku instrumentom u Srbiji. Postoji generacija koja se nikada nije dogodila, koja nikada nije dobila priliku, ona koja večno svira na Beerfest-u dok još nema ljudi i sporednim binama na EXIT-u, koja iz ljubavi putuje stotine kilometara da bi svirala pred 50 ljudi, sa mukom odvaja novac da bi snimila i sa svetom podelila svoju muziku, često bez ikakvog očekivanja da će za to imati veću satisfakciju od lepe reči. Među njima, običnim građanima, nalaze se i oni koji imaju šta da kažu, ali kako stvari stoje, nikada neće dobiti priliku za to. Zašto je to baš tako, dobra je tema za neku drugu priču.

Tako je eto, došao i prošao ovaj potop, kao jedno od mnogih zala sa kojima moramo da se nosimo. Oni koji bi trebalo da nas spasavaju, pomažu i brinu o nama, zatajili su. Zato je narod sam sebe spasio, uprkos vlasti, uprkos državi. Zar je onda čudno da su obični pojedinci, koji nemaju oreol medijske važnosti, uz pomoć interneta postali kanal kroz koji se izražava naš kolektivni glas? A taj kolektivni glas je, između ostalog, opelo nad kukavičlukom onih koji po cenu integriteta žele da umetnošću zarađuju za hleb u Srbiji.

Čemu uopšte strah, kolege muzičari, drugovi umetnici, prijatelji stvaraoci? Ionako vas odavno više niko ne shvata ozbiljno.