Potop je prošao.
Utihnule su društvene mreže, broj za pomoć se više ne pojavljuje u statusima, sve manje se pominje donedavno jedina važna tema. Sabiru se žrtve, traže opravdanja, munjevito izmišljaju objašnjenja i peru ruke. Neki od nas još uvek žele da vide odgovorne pred licem pravde, ali se i to sve ređe spominje i realna je mogućnost da će samo bog i HAARP na kraju biti odgovorni za izgubljene živote i materijalnu štetu. Za mnoge je to neminovnost življenja u Srbistanu, zemlji u kojoj elita može da nekažnjeno bude nesposobna koliko joj se ćefne a da zatim hapsi zbog fejsbuk statusa. U kompletnom vitražu tragedije i bola čiji smo bili svedoci, kao i borbe plemenitih pojedinaca da se pomogne postradalima od prirodne nepogode, na talasu probuđenog naroda koji je ponovo otkrio svoju humanost, usred vira lupetanja političara i besa nemoćnih ljudi, okosnica potrebe da se slobodno izrazi mišljenje bili su blogeri. Zajedno sa nekoliko zlosrećnih građana iz ugroženih područja i mesta kojima su internet i društvene mreže dale priliku da izađu iz anonimnosti i nanišane nesposobnu vlast, oni su bili jedini glasovi zajedničkog besa i frustracije. Nekoliko blogova, naročito oni zabranjeni i uklonjeni, postali su predmet velike pažnje i bili deljeni uzduž i popreko internet prostranstva. U svakom društvu postoje oni od kojih se očekuje da u zlim vremenima budu sposobni da kroz svoje reči izraze bol i muku koju mnogi dele, spremni da, ako treba, stanu pred oko policijske države i uzviknu da se nepravda neće trpeti. Nažalost, ne mislim na blogere, mlade anarhiste, neki novi politički pokret nalik Otporu ili na novinare. Mislim na umetnike.
Nije u pitanju veliko iznenađenje. Svi znamo da je reč umetnika i intelektualaca marginalizovana tokom prethodnih godina. Ono što nije jasno je da ovakva situacija ipak ne može da bude samo posledica turskih i španskih serija, programa TV Pink i manjka prostora u medijima. Imam utisak da, bar u mojoj muzičkoj branši, većina, zapravo, ne sme ili nema šta da kaže. Mantra o združenoj zaveri zaglupljujućih, toksičnih medija i glupe raje protiv pametne manjine je uobičajeno objašnjenje za sunovrat vrednosti društva i poplavu šunda i neukusa ali u vreme interneta, kada se pruža šansa svakom neznanom junaku da izjavi šta misli, takva opravdanja su sve manje smislena. Zar umetnost nije proizvod sposobnosti talentovane osobe da ono što oseća i vidi u svetu koji ga okružuje, ono što pročita iz ljudskih srca, pretoči u jasne, pamtljive i upečatljive reči, sliku ili zvuk? Zašto je onda, ne računajući poneki melodramski minut ćutanja i odlaganje nehumanitarnih koncerata, u slučaju većine muzičkih umetnika tišina propratila ovaj najnoviji srpski potop? Da li je zaista eventualna nevoljnost dirigovanih medija da daju prostor politički nepodobnim sadržajima mogla da spreči da se, na primer, sastavi neki novi Rimtutituki i provoza kroz grad u nameri da digne svest masa? Naravno, ako postoji makar minimum konsenzusa među muzičkim stvaraocima da bestidno ponašanje države prema građanima zaslužuje da se nešto preduzme.
Ovakve okolnosti su pokazale pravo stanje stvari - ružno lice društva u kojem ne samo da je sistem vrednosti urušen, nego to mnogi više nisu u stanju da vide kao nešto nenormalno i loše. Umetnik je za medije i prosečnog Srbina, danas samo zabavljač, izvor nesupstancijalnog zadovoljstva i pozadinskog šuma, neko ko proizvodi sadržaj koji je tu sa određenom svrhom. On više nije mitologiziran, nema auru izuzetnosti, od njega se ne očekuje da kaže nešto što će protresti javno mnjenje. Zamenjen je političarima kao kastom koja se ceri sa naslovnih strana magazina umesto umetnika ili sa nezavisnim pojedincima koji dobijaju šansu da izađu iz anonimnosti tako što će na internetu izvršiti sublimaciju onoga što svi osećaju.
Neko će, pretpostavljam, sada reći da bavljenje politikom nije posao muzičara i umetnika. Na stranu što u nekim drugim društvima umetnik upravo predstavlja glas slobode, na stranu i tradicija političkog delovanja pop i rok muzičara i decenijsko izražavanje bunta kroz rok muziku. U Srbistanu, gde čak i komšijin pas ima svoje mišljenje o političkim dešavanjima, spremnost većine umetnika da se prave ludi kada je frka vrlo je očigledna. Ne samo da umetnik ima svoja ubeđenja i shvatanja kao svaki drugi čovek, već bi trebalo da ima suptilnu, dublju percepciju kao podlogu za svoj stav, kao i sposobnost da tako izgrađen stav jasno izrazi. Ako ništa drugo, umetnik bi kao osetljiva duša, možda morao da bude jednako dodirnut događanjima ovih dana i da oseti neizdrživu potrebu da kaže šta misli.
Mogao bih da se upustim u još obimnije raspredanje o razlozima i načinima propadanja uloge muzičkog stvaraoca ili izvođača u srpskom društvu. Ali na žalost, mislim da se cela priča može skratiti na jednu reč, a vi izvinite ako sam prost, jer to je u cilju preciznog objašnjenja:
Pičke.
Samo to. Tokom konstantnog procesa samouništenja i propadanja ovog društva, stvaraoci su pokazali spremnost da se prostituišu, samo da bi nastavili da zarađuju od umetnosti. Tako je i sa muzičkim umetnicima, naročito onima koji bi trebalo da predstavljaju ostatke nekog spskog mainstream-a. Estradni ešalon koji je metastazirao tokom procesa u kojem se partokratija učvrstila kao način funkcionisanja u Srbiji, a sa njim zajedno i aktivni veterani ex-YU scene, apsolutno su svesni da se svakoj vlasti ne treba i ne sme zamerati. U osiromašenom društvu u kom vam malobrojne tezge povodom raznih državnih praznika i festivala u koje je umešana lokalna vlast predstavljaju glavni izvor prihoda već godinama, u situaciji gde jedan telefonski poziv sa vrha može da vam zatvori vrata nekog medija, naši muzički stvaraoci i interpretatori drže jezik za zubima. Ne samo zbog očekivane kazne od strane političke opcije koja je trenutno na vlasti, već i iz straha da će otuđiti deo svoje publike. Prosečan Srbin, na žalost, često ne razume da političari nisu polubogovi, mesije ili voljeni fudbalski klubovi već samo zamenljivi, privremeni predstavnici naroda koje treba menjati kad ne znaju da rade svoj posao. Kako biti od mase voljen, dobar pevač koga svi gotive i slušaju ako, ne daj bože, izjavite nešto kontroverzno?
Ovakve situacije jasno pokazuju zašto niko više ne shvata ozbiljno izvođače i autore muzike u Srbiji. Oni retko imaju šta da kažu, a to je posebno vidljivo kod onih koji su glas i lice rok muzike. Osim ponekog veterana oštrog jezika kao što je legendarni Cane, većina ostalih, kako kroz izjave tako i kroz dela, ili ignorišu svet oko sebe ili se oglašavaju na nivou naivnog hipi tinejdžera koji se buni protiv političara kao nekog univerzalnog nedefinisanog zla, po definiciji korumpiranog, podlog i zlonamernog. Poznatiji srpski rokeri su uglavnom buntovnici samo do tačke u kojoj postoji mogućnost da neko uperi prstom u njih, daleko od opasnosti da zbog svoje hrabrosti pretrpe posledice.
Ne mogu reći da ne razumem takav malodušan stav. Poslednji put kada su muzičari imali muda i vere da kažu nešto, to je bilo u deceniji koja je prethodila velikom demokratskom razočaranju 5. oktobra. Dok je zlo imalo lice, dok je moglo da se poviče „Bando crvena!“ i da se podrazumevaju ovacije publike, bilo je lako izabrati protiv koga da se peva. Interesantno, upravo je ta Slobina diktatura, u skladu sa praksom iz Titovog vremena, mudro tolerisala ovakav bunt jer je znala da on može biti dobar ventil za nagomilan bes i višak hormona mladih. Čak i kad su se utrkivali da opljunu vlast, rokeri su nesmetano šetali po televizijama i radio programima, čak i gostovali na TV Bastilji. Bilo je lako biti buntovnik. Sve zajedno, to su verovatno i razlozi zašto su devedesete bile labudova pesma domaće rok scene. Nakon revolucije, nova vlast je nagradila rokere tako što ih je penzionisala i zajedno sa narodnjacima proterala svakog u svoj geto, a umesto zvukova devedesetih, medije je preplavila benigna zabavna muzika sa finom gospodom i damama, koje svojim uljudnim glasovima pevaju šablonske melodije u stilu festivala u San Remu. Rokeri možda jesu prevarena, izdana strana, ali su danas istovremeno, u sprezi sa izvođačima lakih nota, kolaboracionisti, sedativ za umrtvljavanje i preusmeravanje oštrice bunta. Sve što im je preostalo je da iz umornog grla puste, s vremena na vreme, defetistički, malodušan glas koji kuka nad svojom sudbinom i moli državu da ih uzme u zaštitu i krene u borbu protiv kiča i šunda, pa da mogu opet da se šepure po medijima i iscede još koji dinar.
Pošteno je reći i to da briga, licemerje i malodušnost nisu svojstvo svakog ko proizvodi buku instrumentom u Srbiji. Postoji generacija koja se nikada nije dogodila, koja nikada nije dobila priliku, ona koja večno svira na Beerfest-u dok još nema ljudi i sporednim binama na EXIT-u, koja iz ljubavi putuje stotine kilometara da bi svirala pred 50 ljudi, sa mukom odvaja novac da bi snimila i sa svetom podelila svoju muziku, često bez ikakvog očekivanja da će za to imati veću satisfakciju od lepe reči. Među njima, običnim građanima, nalaze se i oni koji imaju šta da kažu, ali kako stvari stoje, nikada neće dobiti priliku za to. Zašto je to baš tako, dobra je tema za neku drugu priču.
Tako je eto, došao i prošao ovaj potop, kao jedno od mnogih zala sa kojima moramo da se nosimo. Oni koji bi trebalo da nas spasavaju, pomažu i brinu o nama, zatajili su. Zato je narod sam sebe spasio, uprkos vlasti, uprkos državi. Zar je onda čudno da su obični pojedinci, koji nemaju oreol medijske važnosti, uz pomoć interneta postali kanal kroz koji se izražava naš kolektivni glas? A taj kolektivni glas je, između ostalog, opelo nad kukavičlukom onih koji po cenu integriteta žele da umetnošću zarađuju za hleb u Srbiji.
Utihnule su društvene mreže, broj za pomoć se više ne pojavljuje u statusima, sve manje se pominje donedavno jedina važna tema. Sabiru se žrtve, traže opravdanja, munjevito izmišljaju objašnjenja i peru ruke. Neki od nas još uvek žele da vide odgovorne pred licem pravde, ali se i to sve ređe spominje i realna je mogućnost da će samo bog i HAARP na kraju biti odgovorni za izgubljene živote i materijalnu štetu. Za mnoge je to neminovnost življenja u Srbistanu, zemlji u kojoj elita može da nekažnjeno bude nesposobna koliko joj se ćefne a da zatim hapsi zbog fejsbuk statusa. U kompletnom vitražu tragedije i bola čiji smo bili svedoci, kao i borbe plemenitih pojedinaca da se pomogne postradalima od prirodne nepogode, na talasu probuđenog naroda koji je ponovo otkrio svoju humanost, usred vira lupetanja političara i besa nemoćnih ljudi, okosnica potrebe da se slobodno izrazi mišljenje bili su blogeri. Zajedno sa nekoliko zlosrećnih građana iz ugroženih područja i mesta kojima su internet i društvene mreže dale priliku da izađu iz anonimnosti i nanišane nesposobnu vlast, oni su bili jedini glasovi zajedničkog besa i frustracije. Nekoliko blogova, naročito oni zabranjeni i uklonjeni, postali su predmet velike pažnje i bili deljeni uzduž i popreko internet prostranstva. U svakom društvu postoje oni od kojih se očekuje da u zlim vremenima budu sposobni da kroz svoje reči izraze bol i muku koju mnogi dele, spremni da, ako treba, stanu pred oko policijske države i uzviknu da se nepravda neće trpeti. Nažalost, ne mislim na blogere, mlade anarhiste, neki novi politički pokret nalik Otporu ili na novinare. Mislim na umetnike.
 |
| Photo by JHWells - www.panoramio.com/user/1753510 |
Nije u pitanju veliko iznenađenje. Svi znamo da je reč umetnika i intelektualaca marginalizovana tokom prethodnih godina. Ono što nije jasno je da ovakva situacija ipak ne može da bude samo posledica turskih i španskih serija, programa TV Pink i manjka prostora u medijima. Imam utisak da, bar u mojoj muzičkoj branši, većina, zapravo, ne sme ili nema šta da kaže. Mantra o združenoj zaveri zaglupljujućih, toksičnih medija i glupe raje protiv pametne manjine je uobičajeno objašnjenje za sunovrat vrednosti društva i poplavu šunda i neukusa ali u vreme interneta, kada se pruža šansa svakom neznanom junaku da izjavi šta misli, takva opravdanja su sve manje smislena. Zar umetnost nije proizvod sposobnosti talentovane osobe da ono što oseća i vidi u svetu koji ga okružuje, ono što pročita iz ljudskih srca, pretoči u jasne, pamtljive i upečatljive reči, sliku ili zvuk? Zašto je onda, ne računajući poneki melodramski minut ćutanja i odlaganje nehumanitarnih koncerata, u slučaju većine muzičkih umetnika tišina propratila ovaj najnoviji srpski potop? Da li je zaista eventualna nevoljnost dirigovanih medija da daju prostor politički nepodobnim sadržajima mogla da spreči da se, na primer, sastavi neki novi Rimtutituki i provoza kroz grad u nameri da digne svest masa? Naravno, ako postoji makar minimum konsenzusa među muzičkim stvaraocima da bestidno ponašanje države prema građanima zaslužuje da se nešto preduzme.
Ovakve okolnosti su pokazale pravo stanje stvari - ružno lice društva u kojem ne samo da je sistem vrednosti urušen, nego to mnogi više nisu u stanju da vide kao nešto nenormalno i loše. Umetnik je za medije i prosečnog Srbina, danas samo zabavljač, izvor nesupstancijalnog zadovoljstva i pozadinskog šuma, neko ko proizvodi sadržaj koji je tu sa određenom svrhom. On više nije mitologiziran, nema auru izuzetnosti, od njega se ne očekuje da kaže nešto što će protresti javno mnjenje. Zamenjen je političarima kao kastom koja se ceri sa naslovnih strana magazina umesto umetnika ili sa nezavisnim pojedincima koji dobijaju šansu da izađu iz anonimnosti tako što će na internetu izvršiti sublimaciju onoga što svi osećaju.
Neko će, pretpostavljam, sada reći da bavljenje politikom nije posao muzičara i umetnika. Na stranu što u nekim drugim društvima umetnik upravo predstavlja glas slobode, na stranu i tradicija političkog delovanja pop i rok muzičara i decenijsko izražavanje bunta kroz rok muziku. U Srbistanu, gde čak i komšijin pas ima svoje mišljenje o političkim dešavanjima, spremnost većine umetnika da se prave ludi kada je frka vrlo je očigledna. Ne samo da umetnik ima svoja ubeđenja i shvatanja kao svaki drugi čovek, već bi trebalo da ima suptilnu, dublju percepciju kao podlogu za svoj stav, kao i sposobnost da tako izgrađen stav jasno izrazi. Ako ništa drugo, umetnik bi kao osetljiva duša, možda morao da bude jednako dodirnut događanjima ovih dana i da oseti neizdrživu potrebu da kaže šta misli.
Mogao bih da se upustim u još obimnije raspredanje o razlozima i načinima propadanja uloge muzičkog stvaraoca ili izvođača u srpskom društvu. Ali na žalost, mislim da se cela priča može skratiti na jednu reč, a vi izvinite ako sam prost, jer to je u cilju preciznog objašnjenja:
Pičke.
Samo to. Tokom konstantnog procesa samouništenja i propadanja ovog društva, stvaraoci su pokazali spremnost da se prostituišu, samo da bi nastavili da zarađuju od umetnosti. Tako je i sa muzičkim umetnicima, naročito onima koji bi trebalo da predstavljaju ostatke nekog spskog mainstream-a. Estradni ešalon koji je metastazirao tokom procesa u kojem se partokratija učvrstila kao način funkcionisanja u Srbiji, a sa njim zajedno i aktivni veterani ex-YU scene, apsolutno su svesni da se svakoj vlasti ne treba i ne sme zamerati. U osiromašenom društvu u kom vam malobrojne tezge povodom raznih državnih praznika i festivala u koje je umešana lokalna vlast predstavljaju glavni izvor prihoda već godinama, u situaciji gde jedan telefonski poziv sa vrha može da vam zatvori vrata nekog medija, naši muzički stvaraoci i interpretatori drže jezik za zubima. Ne samo zbog očekivane kazne od strane političke opcije koja je trenutno na vlasti, već i iz straha da će otuđiti deo svoje publike. Prosečan Srbin, na žalost, često ne razume da političari nisu polubogovi, mesije ili voljeni fudbalski klubovi već samo zamenljivi, privremeni predstavnici naroda koje treba menjati kad ne znaju da rade svoj posao. Kako biti od mase voljen, dobar pevač koga svi gotive i slušaju ako, ne daj bože, izjavite nešto kontroverzno?
Ovakve situacije jasno pokazuju zašto niko više ne shvata ozbiljno izvođače i autore muzike u Srbiji. Oni retko imaju šta da kažu, a to je posebno vidljivo kod onih koji su glas i lice rok muzike. Osim ponekog veterana oštrog jezika kao što je legendarni Cane, većina ostalih, kako kroz izjave tako i kroz dela, ili ignorišu svet oko sebe ili se oglašavaju na nivou naivnog hipi tinejdžera koji se buni protiv političara kao nekog univerzalnog nedefinisanog zla, po definiciji korumpiranog, podlog i zlonamernog. Poznatiji srpski rokeri su uglavnom buntovnici samo do tačke u kojoj postoji mogućnost da neko uperi prstom u njih, daleko od opasnosti da zbog svoje hrabrosti pretrpe posledice.
Ne mogu reći da ne razumem takav malodušan stav. Poslednji put kada su muzičari imali muda i vere da kažu nešto, to je bilo u deceniji koja je prethodila velikom demokratskom razočaranju 5. oktobra. Dok je zlo imalo lice, dok je moglo da se poviče „Bando crvena!“ i da se podrazumevaju ovacije publike, bilo je lako izabrati protiv koga da se peva. Interesantno, upravo je ta Slobina diktatura, u skladu sa praksom iz Titovog vremena, mudro tolerisala ovakav bunt jer je znala da on može biti dobar ventil za nagomilan bes i višak hormona mladih. Čak i kad su se utrkivali da opljunu vlast, rokeri su nesmetano šetali po televizijama i radio programima, čak i gostovali na TV Bastilji. Bilo je lako biti buntovnik. Sve zajedno, to su verovatno i razlozi zašto su devedesete bile labudova pesma domaće rok scene. Nakon revolucije, nova vlast je nagradila rokere tako što ih je penzionisala i zajedno sa narodnjacima proterala svakog u svoj geto, a umesto zvukova devedesetih, medije je preplavila benigna zabavna muzika sa finom gospodom i damama, koje svojim uljudnim glasovima pevaju šablonske melodije u stilu festivala u San Remu. Rokeri možda jesu prevarena, izdana strana, ali su danas istovremeno, u sprezi sa izvođačima lakih nota, kolaboracionisti, sedativ za umrtvljavanje i preusmeravanje oštrice bunta. Sve što im je preostalo je da iz umornog grla puste, s vremena na vreme, defetistički, malodušan glas koji kuka nad svojom sudbinom i moli državu da ih uzme u zaštitu i krene u borbu protiv kiča i šunda, pa da mogu opet da se šepure po medijima i iscede još koji dinar.
Pošteno je reći i to da briga, licemerje i malodušnost nisu svojstvo svakog ko proizvodi buku instrumentom u Srbiji. Postoji generacija koja se nikada nije dogodila, koja nikada nije dobila priliku, ona koja večno svira na Beerfest-u dok još nema ljudi i sporednim binama na EXIT-u, koja iz ljubavi putuje stotine kilometara da bi svirala pred 50 ljudi, sa mukom odvaja novac da bi snimila i sa svetom podelila svoju muziku, često bez ikakvog očekivanja da će za to imati veću satisfakciju od lepe reči. Među njima, običnim građanima, nalaze se i oni koji imaju šta da kažu, ali kako stvari stoje, nikada neće dobiti priliku za to. Zašto je to baš tako, dobra je tema za neku drugu priču.
Tako je eto, došao i prošao ovaj potop, kao jedno od mnogih zala sa kojima moramo da se nosimo. Oni koji bi trebalo da nas spasavaju, pomažu i brinu o nama, zatajili su. Zato je narod sam sebe spasio, uprkos vlasti, uprkos državi. Zar je onda čudno da su obični pojedinci, koji nemaju oreol medijske važnosti, uz pomoć interneta postali kanal kroz koji se izražava naš kolektivni glas? A taj kolektivni glas je, između ostalog, opelo nad kukavičlukom onih koji po cenu integriteta žele da umetnošću zarađuju za hleb u Srbiji.
Čemu uopšte strah, kolege muzičari, drugovi umetnici, prijatelji stvaraoci? Ionako vas odavno više niko ne shvata ozbiljno.
Нема коментара:
Постави коментар