Senzacionalno! Žuta rok štampa!

Ako pratite internet magazine i stranice koje se bave rok i metal muzikom ili jednostavno imate prijatelje koji vole muziku, naleteli ste, verovatno, tokom prethodnih dana na kontroverznu izjavu Brusa Dikinsona, frontmena legendarne Čelične Device. Brus, naime, ima neke svoje zamerke, smetaju mu određene stvari, a bogu hvala, ne boji se da to javno kaže. Vredni novinari su intervju sa njim stručno iseckali, prekrojili, skratili i prilagodili internet dobu u kome niko nema vremena da pročita više od dva pasusa. Vest je često lančano prepisivana u sve kraćem obliku. Ne daj bože da se još i linkuje originalni članak ili sajt sa kog je vest preuzeta. 

Nakon što su se Brusove izjave viralno raširile, postalo je jasno da najvažnija vest ove godine u metal muzici nije izlazak nečijeg albuma ili neki drugi muzički performans, već njegova izjava. Izvađena van konteksta i svedena na senzaciju, ova metal vest odgovara svim pravilima žute štampe. Gorivo za njeno širenje je povodljivost fanova rok i metal muzike, koji iako za sebe misle da su mnogo bolji od drugih, izgleda imaju slične mehanizme kao i oni koje interesuje koja je starleta opalila dečka neke druge ili koja je narodna pevaljka rekla za drugu da su joj sise lažne. 

Azil5, miljenici žute štampe poznati po demoliranju kafana na turnejama

Da li je cela situacija neka vrsta intelektualnog srozavanja protiv koga se treba boriti? Da li je to znak ovog vremena ili svedočanstvo dekadencije? Kako se postaviti?

Ja sam za! Mislim da je hitno potrebna tabloidizacija naše rok onlajn scene! Ovom prilikom želim da se obratim svim dragim ljudima iz magazina kao što su Nocturne, TMM, Svet Gitara itd. (izvinjavam se što nisam naveo svakog od vas). Prestanite da gnjavite ljude sa nebitnim stvarima! Koga briga za to kada će biti neki koncert, ko je izdao album, ko želi da čita intervju u kome gitarista skoro anonimnog benda priča o svojoj inspiraciji i planovima za budućnost? Dajte nam prave VESTI! Ja prvi želim da znam toliko toga! Ne samo da me, naravno, interesuje da li, na primer, Đule priča sa svojom dragom tokom seksa na isti način kao i u intervjuima, da li bi Dubioza Kolektiv voleli da sviraju rok muziku, kao i da li je Marija šerifović bila sa ženom samo jednom ili više puta. 

Mislim da ljudima treba dati i detalje u vezi sa mladim sastavima. Zašto ljudi ne bi saznali sa kim se sinoć pijan po'vatao u mraku Dorkin iz Instead of a Kill nakon što je popio pola litre rakije, da li su grudi Kovče Forever Storm zaista maljave koliko se priča, da li je Borko iz Azil5 zaista legendarni novosadski pastuv spavaćih soba? Da li je Danilo Consecration zaista pristao da bend nastupa u Guči a Dušan Draconic/Destiny Potato nosi gaće sa simbolima iluminata, masona i novog svetskog poretka? Kakav li tek imaju potencijal članci o uticaju HAARP-a na srpsku rok scenu ili analiza geopolitičkog uticaja novih tenzija između Rusije i SAD na prodaju CD-a u Srbiji? Da li će se sa povratkom Šešelja u Srbiju vratiti i rokenrol? Da li ćemo konačno imati priliku da vidimo naslov "Neverovatno! Ono što je uradio mladi srpski metal bend nakon što je pojeo 70 ćevapa i popio 32 piva potpuno će vas iznenaditi!"?

Zašto bi živeli u prošlosti kao zarobljenici prevaziđenih šablona i pravila? Doba žute štampe je stiglo i u rok muziku. Zajašimo i taj talas, zaoštrimo olovke, nauljimo tastature, kolege novinari. Prilika da se muzika vrati narodu uvek gladnom senzacije je pred nama!

Šta nije u redu sa muzikom? (1)

Dolazak 21. veka je suštinski promenio muzičku industriju. Internet je omogućio laku dostupnost muzike, oborio tiraže i nakon uzaludne ali žestoke borbe bacio velike izdavače na kolena. Dok su neki ovakve promene dočekali kao ozbiljan problem, drugi su ih pozdravili kao konačnu „demokratizaciju“ muzike i prorekli da će nestanak muzičkog biznisa, kakav je do tada egzistirao, otvoriti nove puteve i mogućnosti. Umetnik će se osloboditi pritiska sistema i izdavačkih kuća, stvarati slobodno muziku, deliti je sa svojim fanovima preko interneta, zarađivati od živih nastupa a umesto malog broja velikih zvezda, muzičku scenu će preplaviti veliki broj pripadnika nove „muzičke srednje klase“. Ovakva muzička new age filozofija je već dugo prisutna i podržana kroz različite „uradi sam“ sajtove i blogove, kao i povremeno izveštavanje štampe o onima koji su postali poznati na osnovu nekog YouTube videa ili preko društvenih mreža. Naletim i sam često na članke koji moji online prijatelji dele putem Facebook-a, a u kojima se takva vrsta shvatanja promoviše. Generacije koje su se u međuvremenu navikle da svoju muziku nabavljaju i slušaju  besplatno preko interneta su, naravno, rado prihvatile priču koja ih oslobađa odgovornosti. Prijatnije je imati osećaj da sa svakim novim download-om ne krademo od muzičara, već od ionako prebogatih izdavačkih i medijskih kuća.

Tužne kuce uvek privlače pažnju čitalaca,
čak i kad nemaju mnogo veze sa tekstom

U oštrom kontrastu sa ovakvim očekivanjima, situacija je danas sve, samo ne bolja. Muzičari se i dalje bore za svoje mesto pod suncem, njihov rad je devalviran, na festivalima i turnejama nova imena ne zarađuju puno a internet prodaja i distribucija donose simbolične prihode za same umetnike. Osim manjeg broja nekih novih pop zvezda, uglavnom se slušaju i gledaju stara, proverena imena koja su svoje karijere gradila u prošlom milenijumu. Često se pominje globalni pad kvaliteta muzike kao i izostanak pojavljivanja naslednika velikih bendova kao što su nekada bili Led Zeppelin, Pink Floyd i druga legendarna imena. Većina će se složiti da muzika stagnira, da je sve manje bitna, nalik pozadinskom šumu koji prati moderno življenje. MTV je postao reality televizija, mediji se ne bave muzikom već skandalima zvezda, a osim muzičkih veterana i malog broja aktuelnih zvezda, malo ko je u stanju da skupi veliku publiku na svom koncertu.

Čini se da objašnjenja nema. Upire se, naravno, prstom na medije, krivi tehnologija i DJ kultura, neko ide čak toliko daleko da smatra da se radi o silaznoj putanji civilizacije u celini, ali niko ne ume da precizno i jasno kaže šta je tačno problem i razlog za ovakvu situaciju. Jedina stvar koja je apsolutno jasna je da su najveći gubitnici u ovoj priči izdavači.

Rođeni u poslednjih dve decenije možda ne razumeju kakvu je težinu i ulogu izdavač nekada imao kad se radi o putu ka uspehu jednog muzičara. Početkom ovog veka izdavači su doživljavani kao zli vladari koji u svojoj čeličnoj šaci drže tokove muzike. Pričalo se o svetloj budućnosti u kojoj će konačno sve te silne pare doći u džepove zaslužnih autora, budućnost u kojoj će umetnik biti suvereni gospodar svoje sudbine a ne samo rob velikih korporacija. Budućnost je na kraju došla, ali na žalost, nije donela ništa suštinski bolje.

Dakle, šta nije u redu sa muzikom danas?

Obuhvatiti ovu temu jednim blogom i sabiti ovu složenu materiju u kratak format je isuviše velik zalogaj. Zato ćemo se pozabaviti ovom tematikom u više nastavaka. Počnimo sa onima koji su oduvek bili alfa i omega muzičkog posla - izdavačkim kućama:

Velike izdavačke kuće, imperija zla

Kao što sam već pomenuo, digitalno doba sa svojim slobodama je od mnogih gromoglasno najavljivano kao nešto što će potpuno promeniti pravila igre. Proročanstvo je bilo jasno i obećavalo raj na zemlji: izdavačke kuće koje su stvarale trendove i zvezde, a kod sebe ljubomorno držale ključ do uspeha muzičara, biće zamenjene direktnim pristupom auditorijumu. Muzika će biti samoizdavana a internet će biti sredstvo za lak marketing i distribuciju muzike. Očekivalo se da će padanje tiraža tradicionalnih nosača zvuka, kao što je CD, oslabiti ove okrutne, grabežljive kompanije do tačke u kojoj će postati potpuno nepotrebne i nemoćne. Ovo je zaista zvučalo sjajno!

Pre nego što je postao mračni Sith Lord, prva iskustva
i radne navike je stekao kroz rad u izdavačkoj kući.

Nažalost, ispostavilo se da to baš i nije tako.

Nakon što su izdavači oslabili finansijski, porastao je i pritisak na tržištu. Profit je padao i prisilio ih da se okrenu ka isplativim aktivnostima, onima koje obećavaju sigurniju zaradu i brz povratak ulaganja u izvođače i autore, a to su naravno mainstream pop pevači i pevačice. Upravo je pad tiraža demotivisao izdavače da investiraju u artist developement, tj. da ulažu u bendove i pojedince koji poseduju kvalitet ali traže ulaganje kroz duži vremenski period sa relativno malom sigurnošću da će se ulaganje isplatiti. Jedino kroz takav vid ulaganja su u prošlosti izdavačke kuće gradile karijere sastavima koje danas pamtimo kao „velika imena“. Muzika koja nije „na prvu loptu“ iako može višestruko vratiti uložen novac jer će stvoriti trajnu vrednost, traži godine posvećenosti i mnogo veće ulaganje nego neki pevač koji izvodi pitku muziku koja je trenutno u trendu. Dok su zarada i tiraži padali, industrija se orijentisala na brz obrt novca i vremenom smo dobili današnju muzičku produkciju. Pojednostavljeno rečeno, niko ne može da investira u vašu umetničku viziju i da vam posveti godine finansijske podrške, uz jasnu mogućnost da će zbog vašeg neuspeha izgubiti novac, čak i kada sa manje rizičnim pop imenima ponekad nije u plusu. Publika je glasala svojim novcem i uskratila podršku alternativnijim muzičkim žanrovima.

Razlog za percepciju muzičke industrije kao „zle“ je oduvek bio sudar između pristupa muzici kao umetnosti i kao poslu. Izdavačka kuća je kompanija koja mora da pravi profit. Bilo bi naivno očekivati nešto drugo. Dobar deo negativne slike je uvek bio neosnovan jer su, zapravo, u izdavačkim kućama često sedeli ljudi koji muziku nose u srcu. Među njima su bili i oni koji su pronašli, podržali i verovali u neka današnja velika imena koja su zadužila muzički svet. Da nije bilo vizionara u muzičkim kompanijama, istorija pop i rok muzike bi izgledala mnogo siromašnije. Bitan razlog zašto je danas malo izuzetnih muzičkih imena koja su istinski popularna je to što je sa padom zarade izdavača nestala i hrabrost da se ulazi u velike finansijske rizike. Izdavači danas nemaju resurse da, kao nekad, ulože u deset potencijalno novih Rollingstones-a da bi izgubili na devet, a deseti sastav možda vratio uloženi novac tek za 7-8 godina.

Ovakve promene u muzičkoj industriji su za sobom povukle i neke druge posledice. Prvi su, naravno, morali da se prilagode mediji.

 

Mediji emituju smeće jer mrze ljude i žele da ih zaglupe

 

Dobar deo ljudi ne zna da muzika u najpopularnijim medijima na Zapadu odavno ne predstavlja stvaran prikaz onoga što publika voli i želi da čuje. Emituje se ono što muzička industrija plaća da bude emitovano, posredno ili direktno. Na delu je očekivana simbioza medija sa onima koji proizvode sadržaje od kojih mediji zavise. To objašnjava i već dugo prisutnu razliku između liste izvođača i umetnika sa najvećim zaradama u muzici i njihove zastupljenosti u medijima koja je bila tema jednog mog prethodnog bloga na TMM portalu. Pošto muzička industrija danas mora da se orijentiše na „instant“ muziku koja omogućava brz obrt i vraćanje uloženog novca, onda su i mediji posvećeni emitovanju takvih muzičkih sadržaja. To se događa na svim nivoima, pa i u alternativnim muzičkim žanrovima, koje fanovi često pogrešno vide kao oslobođene poslovnih zakonitosti. Na primer, ako neko misli da bolje kotirani hard rok i metal muzički magazini ili emisije izveštavaju o novom, perspektivnom bendu samo zato što je kvalitetan ili interesantan, grdno se vara. Postoje tačno definisane „usluge“ koje idu uz zakupljen reklamni prostor. Platite reklamu i dobijete intervju. Platite baner i objaviće se vesti o vama na njihovom sajtu. Sastav koji se tek bori za mesto pod suncem, naravno, često nema novca da zakupljuje reklamni prostor po velikom broju magazina i portala, što ga čini medijski nevidljivim za dobar deo publike. On nema ulaz u radio i TV program koji je formiran u skladu sa potrebama izdavačkih kuća. Promoteri i organizatori festivala, u potrazi za onim što je interesantno i novo još uvek kao glavni indikator uzimaju medijsku prisutnost  sastava. Za one koji nisu u medijima nema ni šanse da se pojave u društvu najvećih na boljem festivalu. Čak se i pozicija predgrupe na turneji afirmisanog sastava obično plaća pa se nov bend ni na taj način ne može predstaviti širem auditorijumu. Tako dolazi do apsurdne situacije: nemoć izdavača da finansijski stanu iza novih bendova i rizikuju sa neoprobanim imenima lišava publiku nove muzike i stvara situaciju u kojoj se na pozornicama vrte uvek ista imena. Sve zajedno, to vodi ka još jednoj posledici - nedostatku muzičke raznolikosti i žanrovskoj stagnaciji. Da li je moguće da muzika u celini napreduje i razvija se sama od sebe, bez finansijske podrške kompanija koje se bave izdavaštvom?

Više o tome za koji dan!

Da li na kiši rđaju gitare ili ljudi?

Potop je prošao.

Utihnule su društvene mreže, broj za pomoć se više ne pojavljuje u statusima, sve manje se pominje donedavno jedina važna tema. Sabiru se žrtve, traže opravdanja, munjevito izmišljaju objašnjenja i peru ruke. Neki od nas još uvek žele da vide odgovorne pred licem pravde, ali se i to sve ređe spominje i realna je mogućnost da će samo bog i HAARP na kraju biti odgovorni za izgubljene živote i materijalnu štetu. Za mnoge je to neminovnost življenja u Srbistanu, zemlji u kojoj elita može da nekažnjeno bude nesposobna koliko joj se ćefne a da zatim hapsi zbog fejsbuk statusa. U kompletnom vitražu tragedije i bola čiji smo bili svedoci, kao i borbe plemenitih pojedinaca da se pomogne postradalima od prirodne nepogode, na talasu probuđenog naroda koji je ponovo otkrio svoju humanost, usred vira lupetanja političara i besa nemoćnih ljudi, okosnica potrebe da se slobodno izrazi mišljenje bili su blogeri. Zajedno sa nekoliko zlosrećnih građana iz ugroženih područja i mesta kojima su internet i društvene mreže dale priliku da izađu iz anonimnosti i nanišane nesposobnu vlast, oni su bili jedini glasovi zajedničkog besa i frustracije. Nekoliko blogova, naročito oni zabranjeni i uklonjeni, postali su predmet velike pažnje i bili deljeni uzduž i popreko internet prostranstva. U svakom društvu postoje oni od kojih se očekuje da u zlim vremenima budu sposobni da kroz svoje reči izraze bol i muku koju mnogi dele, spremni da, ako treba, stanu pred oko policijske države i uzviknu da se nepravda neće trpeti. Nažalost, ne mislim na blogere, mlade anarhiste, neki novi politički pokret nalik Otporu ili na novinare. Mislim na umetnike.

Photo by JHWells - www.panoramio.com/user/1753510

Nije u pitanju veliko iznenađenje. Svi znamo da je reč umetnika i intelektualaca marginalizovana tokom prethodnih godina. Ono što nije jasno je da ovakva situacija ipak ne može da bude samo posledica turskih i španskih serija, programa TV Pink i manjka prostora u medijima. Imam utisak da, bar u mojoj muzičkoj branši, većina, zapravo, ne sme ili nema šta da kaže. Mantra o združenoj zaveri zaglupljujućih, toksičnih medija i glupe raje protiv pametne manjine je uobičajeno objašnjenje za sunovrat vrednosti društva i poplavu šunda i neukusa ali u vreme interneta, kada se pruža šansa svakom neznanom junaku da izjavi šta misli, takva opravdanja su sve manje smislena. Zar umetnost nije proizvod sposobnosti talentovane osobe da ono što oseća i vidi u svetu koji ga okružuje, ono što pročita iz ljudskih srca, pretoči u jasne, pamtljive i upečatljive reči, sliku ili zvuk? Zašto je onda, ne računajući poneki melodramski minut ćutanja i odlaganje nehumanitarnih koncerata, u slučaju većine muzičkih umetnika tišina propratila ovaj najnoviji srpski potop? Da li je zaista eventualna nevoljnost dirigovanih medija da daju prostor politički nepodobnim sadržajima mogla da spreči da se, na primer, sastavi neki novi Rimtutituki i provoza kroz grad u nameri da digne svest masa? Naravno, ako postoji makar minimum konsenzusa među muzičkim stvaraocima da bestidno ponašanje države prema građanima zaslužuje da se nešto preduzme.

Ovakve okolnosti su pokazale pravo stanje stvari - ružno lice društva u kojem ne samo da je sistem vrednosti urušen, nego to mnogi više nisu u stanju da vide kao nešto nenormalno i loše. Umetnik je za medije i prosečnog Srbina, danas samo zabavljač, izvor nesupstancijalnog zadovoljstva i pozadinskog šuma, neko ko proizvodi sadržaj koji je tu sa određenom svrhom. On više nije mitologiziran, nema auru izuzetnosti, od njega se ne očekuje da kaže nešto što će protresti javno mnjenje. Zamenjen je političarima kao kastom koja se ceri sa naslovnih strana magazina umesto umetnika ili sa nezavisnim pojedincima koji dobijaju šansu da izađu iz anonimnosti tako što će na internetu izvršiti sublimaciju onoga što svi osećaju.

Neko će, pretpostavljam, sada reći da bavljenje politikom nije posao muzičara i umetnika. Na stranu što u nekim drugim društvima umetnik upravo predstavlja glas slobode, na stranu i tradicija političkog delovanja pop i rok muzičara i decenijsko izražavanje bunta kroz rok muziku. U Srbistanu, gde čak i komšijin pas ima svoje mišljenje o političkim dešavanjima, spremnost većine umetnika da se prave ludi kada je frka vrlo je očigledna. Ne samo da umetnik ima svoja ubeđenja i shvatanja kao svaki drugi čovek, već bi trebalo da ima suptilnu, dublju percepciju kao podlogu za svoj stav, kao i sposobnost da tako izgrađen stav jasno izrazi. Ako ništa drugo, umetnik bi kao osetljiva duša, možda morao da bude jednako dodirnut događanjima ovih dana i da oseti neizdrživu potrebu da kaže šta misli.

Mogao bih da se upustim u još obimnije raspredanje o razlozima i načinima propadanja uloge muzičkog stvaraoca ili izvođača u srpskom društvu. Ali na žalost, mislim da se cela priča može skratiti na jednu reč, a vi izvinite ako sam prost, jer to je u cilju preciznog objašnjenja:

Pičke.

Samo to. Tokom konstantnog procesa samouništenja i propadanja ovog društva, stvaraoci su pokazali spremnost da se prostituišu, samo da bi nastavili da zarađuju od umetnosti. Tako je i sa muzičkim umetnicima, naročito onima koji bi trebalo da predstavljaju ostatke nekog spskog mainstream-a. Estradni ešalon koji je metastazirao tokom procesa u kojem se partokratija učvrstila kao način funkcionisanja u Srbiji, a sa njim zajedno i aktivni veterani ex-YU scene, apsolutno su svesni da se svakoj vlasti ne treba i ne sme zamerati. U osiromašenom društvu u kom vam malobrojne tezge povodom raznih državnih praznika i festivala u koje je umešana lokalna vlast predstavljaju glavni izvor prihoda već godinama, u situaciji gde jedan telefonski poziv sa vrha  može da vam zatvori vrata nekog medija, naši muzički stvaraoci i interpretatori drže jezik za zubima. Ne samo zbog očekivane kazne od strane političke opcije koja je trenutno na vlasti, već i iz straha da će otuđiti deo svoje publike. Prosečan Srbin, na žalost, često ne razume da političari nisu polubogovi, mesije ili voljeni fudbalski klubovi već samo zamenljivi, privremeni predstavnici naroda koje treba menjati kad ne znaju da rade svoj posao. Kako biti od mase voljen, dobar pevač koga svi gotive i slušaju ako, ne daj bože, izjavite nešto kontroverzno?

Ovakve situacije jasno pokazuju zašto niko više ne shvata ozbiljno izvođače i autore muzike u Srbiji. Oni retko imaju šta da kažu, a to je posebno vidljivo kod onih koji su glas i lice rok muzike. Osim ponekog veterana oštrog jezika kao što je legendarni Cane, većina ostalih, kako kroz izjave tako i kroz dela, ili ignorišu svet oko sebe ili se oglašavaju na nivou naivnog hipi tinejdžera koji se buni protiv političara kao nekog univerzalnog nedefinisanog zla, po definiciji korumpiranog, podlog i zlonamernog. Poznatiji srpski rokeri su uglavnom buntovnici samo do tačke u kojoj postoji  mogućnost da neko uperi prstom u njih, daleko od opasnosti da zbog svoje hrabrosti pretrpe posledice.

Ne mogu reći da ne razumem takav malodušan stav. Poslednji put kada su muzičari imali muda i vere da kažu nešto, to je bilo u deceniji koja je prethodila velikom demokratskom razočaranju 5. oktobra. Dok je zlo imalo lice, dok je moglo da se poviče „Bando crvena!“ i da se podrazumevaju ovacije publike, bilo je lako izabrati protiv koga da se peva. Interesantno, upravo je ta Slobina diktatura, u skladu sa praksom iz Titovog vremena, mudro tolerisala ovakav bunt jer je znala da on može biti dobar ventil za nagomilan bes i višak hormona mladih. Čak i kad su se utrkivali da opljunu vlast, rokeri su nesmetano šetali po televizijama i radio programima, čak i gostovali na TV Bastilji. Bilo je lako biti buntovnik. Sve zajedno, to su verovatno i razlozi zašto su devedesete bile labudova pesma domaće rok scene. Nakon revolucije, nova vlast je nagradila rokere tako što ih je penzionisala i zajedno sa narodnjacima proterala svakog u svoj geto, a umesto zvukova devedesetih, medije je preplavila benigna zabavna muzika sa finom gospodom i damama, koje svojim uljudnim glasovima pevaju šablonske melodije u stilu festivala u San Remu. Rokeri možda jesu prevarena, izdana strana, ali su danas istovremeno, u sprezi sa izvođačima lakih nota, kolaboracionisti, sedativ za umrtvljavanje i preusmeravanje oštrice bunta. Sve što im je preostalo je da iz umornog grla puste, s vremena na vreme, defetistički, malodušan glas koji kuka nad svojom sudbinom i moli državu da ih uzme u zaštitu i krene u borbu protiv kiča i šunda, pa da mogu opet da se šepure po medijima i iscede još koji dinar.

Pošteno je reći i to da briga, licemerje i malodušnost nisu svojstvo svakog ko proizvodi buku instrumentom u Srbiji. Postoji generacija koja se nikada nije dogodila, koja nikada nije dobila priliku, ona koja večno svira na Beerfest-u dok još nema ljudi i sporednim binama na EXIT-u, koja iz ljubavi putuje stotine kilometara da bi svirala pred 50 ljudi, sa mukom odvaja novac da bi snimila i sa svetom podelila svoju muziku, često bez ikakvog očekivanja da će za to imati veću satisfakciju od lepe reči. Među njima, običnim građanima, nalaze se i oni koji imaju šta da kažu, ali kako stvari stoje, nikada neće dobiti priliku za to. Zašto je to baš tako, dobra je tema za neku drugu priču.

Tako je eto, došao i prošao ovaj potop, kao jedno od mnogih zala sa kojima moramo da se nosimo. Oni koji bi trebalo da nas spasavaju, pomažu i brinu o nama, zatajili su. Zato je narod sam sebe spasio, uprkos vlasti, uprkos državi. Zar je onda čudno da su obični pojedinci, koji nemaju oreol medijske važnosti, uz pomoć interneta postali kanal kroz koji se izražava naš kolektivni glas? A taj kolektivni glas je, između ostalog, opelo nad kukavičlukom onih koji po cenu integriteta žele da umetnošću zarađuju za hleb u Srbiji.

Čemu uopšte strah, kolege muzičari, drugovi umetnici, prijatelji stvaraoci? Ionako vas odavno više niko ne shvata ozbiljno.