Šta nije u redu sa muzikom? (1)

Dolazak 21. veka je suštinski promenio muzičku industriju. Internet je omogućio laku dostupnost muzike, oborio tiraže i nakon uzaludne ali žestoke borbe bacio velike izdavače na kolena. Dok su neki ovakve promene dočekali kao ozbiljan problem, drugi su ih pozdravili kao konačnu „demokratizaciju“ muzike i prorekli da će nestanak muzičkog biznisa, kakav je do tada egzistirao, otvoriti nove puteve i mogućnosti. Umetnik će se osloboditi pritiska sistema i izdavačkih kuća, stvarati slobodno muziku, deliti je sa svojim fanovima preko interneta, zarađivati od živih nastupa a umesto malog broja velikih zvezda, muzičku scenu će preplaviti veliki broj pripadnika nove „muzičke srednje klase“. Ovakva muzička new age filozofija je već dugo prisutna i podržana kroz različite „uradi sam“ sajtove i blogove, kao i povremeno izveštavanje štampe o onima koji su postali poznati na osnovu nekog YouTube videa ili preko društvenih mreža. Naletim i sam često na članke koji moji online prijatelji dele putem Facebook-a, a u kojima se takva vrsta shvatanja promoviše. Generacije koje su se u međuvremenu navikle da svoju muziku nabavljaju i slušaju  besplatno preko interneta su, naravno, rado prihvatile priču koja ih oslobađa odgovornosti. Prijatnije je imati osećaj da sa svakim novim download-om ne krademo od muzičara, već od ionako prebogatih izdavačkih i medijskih kuća.

Tužne kuce uvek privlače pažnju čitalaca,
čak i kad nemaju mnogo veze sa tekstom

U oštrom kontrastu sa ovakvim očekivanjima, situacija je danas sve, samo ne bolja. Muzičari se i dalje bore za svoje mesto pod suncem, njihov rad je devalviran, na festivalima i turnejama nova imena ne zarađuju puno a internet prodaja i distribucija donose simbolične prihode za same umetnike. Osim manjeg broja nekih novih pop zvezda, uglavnom se slušaju i gledaju stara, proverena imena koja su svoje karijere gradila u prošlom milenijumu. Često se pominje globalni pad kvaliteta muzike kao i izostanak pojavljivanja naslednika velikih bendova kao što su nekada bili Led Zeppelin, Pink Floyd i druga legendarna imena. Većina će se složiti da muzika stagnira, da je sve manje bitna, nalik pozadinskom šumu koji prati moderno življenje. MTV je postao reality televizija, mediji se ne bave muzikom već skandalima zvezda, a osim muzičkih veterana i malog broja aktuelnih zvezda, malo ko je u stanju da skupi veliku publiku na svom koncertu.

Čini se da objašnjenja nema. Upire se, naravno, prstom na medije, krivi tehnologija i DJ kultura, neko ide čak toliko daleko da smatra da se radi o silaznoj putanji civilizacije u celini, ali niko ne ume da precizno i jasno kaže šta je tačno problem i razlog za ovakvu situaciju. Jedina stvar koja je apsolutno jasna je da su najveći gubitnici u ovoj priči izdavači.

Rođeni u poslednjih dve decenije možda ne razumeju kakvu je težinu i ulogu izdavač nekada imao kad se radi o putu ka uspehu jednog muzičara. Početkom ovog veka izdavači su doživljavani kao zli vladari koji u svojoj čeličnoj šaci drže tokove muzike. Pričalo se o svetloj budućnosti u kojoj će konačno sve te silne pare doći u džepove zaslužnih autora, budućnost u kojoj će umetnik biti suvereni gospodar svoje sudbine a ne samo rob velikih korporacija. Budućnost je na kraju došla, ali na žalost, nije donela ništa suštinski bolje.

Dakle, šta nije u redu sa muzikom danas?

Obuhvatiti ovu temu jednim blogom i sabiti ovu složenu materiju u kratak format je isuviše velik zalogaj. Zato ćemo se pozabaviti ovom tematikom u više nastavaka. Počnimo sa onima koji su oduvek bili alfa i omega muzičkog posla - izdavačkim kućama:

Velike izdavačke kuće, imperija zla

Kao što sam već pomenuo, digitalno doba sa svojim slobodama je od mnogih gromoglasno najavljivano kao nešto što će potpuno promeniti pravila igre. Proročanstvo je bilo jasno i obećavalo raj na zemlji: izdavačke kuće koje su stvarale trendove i zvezde, a kod sebe ljubomorno držale ključ do uspeha muzičara, biće zamenjene direktnim pristupom auditorijumu. Muzika će biti samoizdavana a internet će biti sredstvo za lak marketing i distribuciju muzike. Očekivalo se da će padanje tiraža tradicionalnih nosača zvuka, kao što je CD, oslabiti ove okrutne, grabežljive kompanije do tačke u kojoj će postati potpuno nepotrebne i nemoćne. Ovo je zaista zvučalo sjajno!

Pre nego što je postao mračni Sith Lord, prva iskustva
i radne navike je stekao kroz rad u izdavačkoj kući.

Nažalost, ispostavilo se da to baš i nije tako.

Nakon što su izdavači oslabili finansijski, porastao je i pritisak na tržištu. Profit je padao i prisilio ih da se okrenu ka isplativim aktivnostima, onima koje obećavaju sigurniju zaradu i brz povratak ulaganja u izvođače i autore, a to su naravno mainstream pop pevači i pevačice. Upravo je pad tiraža demotivisao izdavače da investiraju u artist developement, tj. da ulažu u bendove i pojedince koji poseduju kvalitet ali traže ulaganje kroz duži vremenski period sa relativno malom sigurnošću da će se ulaganje isplatiti. Jedino kroz takav vid ulaganja su u prošlosti izdavačke kuće gradile karijere sastavima koje danas pamtimo kao „velika imena“. Muzika koja nije „na prvu loptu“ iako može višestruko vratiti uložen novac jer će stvoriti trajnu vrednost, traži godine posvećenosti i mnogo veće ulaganje nego neki pevač koji izvodi pitku muziku koja je trenutno u trendu. Dok su zarada i tiraži padali, industrija se orijentisala na brz obrt novca i vremenom smo dobili današnju muzičku produkciju. Pojednostavljeno rečeno, niko ne može da investira u vašu umetničku viziju i da vam posveti godine finansijske podrške, uz jasnu mogućnost da će zbog vašeg neuspeha izgubiti novac, čak i kada sa manje rizičnim pop imenima ponekad nije u plusu. Publika je glasala svojim novcem i uskratila podršku alternativnijim muzičkim žanrovima.

Razlog za percepciju muzičke industrije kao „zle“ je oduvek bio sudar između pristupa muzici kao umetnosti i kao poslu. Izdavačka kuća je kompanija koja mora da pravi profit. Bilo bi naivno očekivati nešto drugo. Dobar deo negativne slike je uvek bio neosnovan jer su, zapravo, u izdavačkim kućama često sedeli ljudi koji muziku nose u srcu. Među njima su bili i oni koji su pronašli, podržali i verovali u neka današnja velika imena koja su zadužila muzički svet. Da nije bilo vizionara u muzičkim kompanijama, istorija pop i rok muzike bi izgledala mnogo siromašnije. Bitan razlog zašto je danas malo izuzetnih muzičkih imena koja su istinski popularna je to što je sa padom zarade izdavača nestala i hrabrost da se ulazi u velike finansijske rizike. Izdavači danas nemaju resurse da, kao nekad, ulože u deset potencijalno novih Rollingstones-a da bi izgubili na devet, a deseti sastav možda vratio uloženi novac tek za 7-8 godina.

Ovakve promene u muzičkoj industriji su za sobom povukle i neke druge posledice. Prvi su, naravno, morali da se prilagode mediji.

 

Mediji emituju smeće jer mrze ljude i žele da ih zaglupe

 

Dobar deo ljudi ne zna da muzika u najpopularnijim medijima na Zapadu odavno ne predstavlja stvaran prikaz onoga što publika voli i želi da čuje. Emituje se ono što muzička industrija plaća da bude emitovano, posredno ili direktno. Na delu je očekivana simbioza medija sa onima koji proizvode sadržaje od kojih mediji zavise. To objašnjava i već dugo prisutnu razliku između liste izvođača i umetnika sa najvećim zaradama u muzici i njihove zastupljenosti u medijima koja je bila tema jednog mog prethodnog bloga na TMM portalu. Pošto muzička industrija danas mora da se orijentiše na „instant“ muziku koja omogućava brz obrt i vraćanje uloženog novca, onda su i mediji posvećeni emitovanju takvih muzičkih sadržaja. To se događa na svim nivoima, pa i u alternativnim muzičkim žanrovima, koje fanovi često pogrešno vide kao oslobođene poslovnih zakonitosti. Na primer, ako neko misli da bolje kotirani hard rok i metal muzički magazini ili emisije izveštavaju o novom, perspektivnom bendu samo zato što je kvalitetan ili interesantan, grdno se vara. Postoje tačno definisane „usluge“ koje idu uz zakupljen reklamni prostor. Platite reklamu i dobijete intervju. Platite baner i objaviće se vesti o vama na njihovom sajtu. Sastav koji se tek bori za mesto pod suncem, naravno, često nema novca da zakupljuje reklamni prostor po velikom broju magazina i portala, što ga čini medijski nevidljivim za dobar deo publike. On nema ulaz u radio i TV program koji je formiran u skladu sa potrebama izdavačkih kuća. Promoteri i organizatori festivala, u potrazi za onim što je interesantno i novo još uvek kao glavni indikator uzimaju medijsku prisutnost  sastava. Za one koji nisu u medijima nema ni šanse da se pojave u društvu najvećih na boljem festivalu. Čak se i pozicija predgrupe na turneji afirmisanog sastava obično plaća pa se nov bend ni na taj način ne može predstaviti širem auditorijumu. Tako dolazi do apsurdne situacije: nemoć izdavača da finansijski stanu iza novih bendova i rizikuju sa neoprobanim imenima lišava publiku nove muzike i stvara situaciju u kojoj se na pozornicama vrte uvek ista imena. Sve zajedno, to vodi ka još jednoj posledici - nedostatku muzičke raznolikosti i žanrovskoj stagnaciji. Da li je moguće da muzika u celini napreduje i razvija se sama od sebe, bez finansijske podrške kompanija koje se bave izdavaštvom?

Više o tome za koji dan!