Šta nije u redu sa muzikom? (3)

U prvom delu bloga „Šta je problem sa muzikom“, započeta je priča o razlozima za današnju situaciju na muzičkoj sceni. Finansijsko slabljenje izdavačkih kuća, okosnica muzičke industrije, uticalo je na njihov sve konzervativniji pristup ulaganju u nova muzička imena, naročito kad se radi o rok muzici, kao i na orijentaciju izdavača na muziku koja obećava brz profit i relativnu sigurnost i vraćanje uloženog novca. Posledica ovakve politike je nedostatak podrške inovativnim sastavima i pojedincima. U drugom delu bloga, fokus je bio na tome kako su se pad zarade i posledični nedostatak interesa izdavačkih kuća da ulažu u razvoj muzičke scene direktno odrazili na njenu dekadenciju i pomanjkanje istinski novih muzičkih trendova. Da bi zaokružili priču, ovaj put ćemo se osvrnuti na prethodnu dekadu u kojoj su se, nasuprot očekivanjima, pogoršali uslovi za rad umetnika i otopila nadanja da će ih digitalna revolucija osloboditi stega muzičkog biznisa.

Tokom poslednjih nekoliko godina postalo je otrežnjujuće jasno da mnoga pravila igre koja su važila tokom prethodnih decenija muzičkog biznisa, a za koja se očekivalo da će nestati zajedno sa izdavačkim kućama, važe i u ovoj novoj eri. Internet je omogućio direktnu komunikaciju umetnika sa slušaocima, ali nije omogućio da slušaoci na lak način saznaju za postojanje nekog umetnika. U bespuću interneta je suviše raznolikih sadržaja da bi ih publika sve pratila i samim tim je jako teško doći sa informacijom do nje. Tokom vremena su se izdvojili internet portali i radio stanice sa određenim autoritetom i posećenošću koji filtriraju sadržaje za slušaoce i fanove, a koji su zapravo nova verzija ranijih štampanih muzičkih medija, radio i TV stanica. Neretko, to upravo i jesu elektronska izdanja tradicionalnih magazina koji izlaze i u štampanom obliku ili portali medija koji su imali svoju publiku i ranije. Čak i u slučaju internet stranica koje su nastale radom muzičkih entuzijasta, došlo je do procesa profesionalizacije i neizbežnog funkcionisanja u skladu sa ekonomskim zakonitostima, prvenstveno zbog zahtevnosti vođenja takvih portala, neizbežnih troškova održavanja, i naravno, potrebe da onaj ko se posvetio takvom poslu obezbedi sebi platu. Tako su danas najpopularniji internet portali sve više nalik štampanim medijima, kao i klasičnim radio i TV stanicama, a samim tim neminovno i ispostave određenih segmenata muzičke industrije, jer je to najbolji a često i jedini način da nešto zarade. Takva situacija znači da će se njihovi udarni sadržaji praktično uvek ticati muzičkih sastava koji su ili potvrđena, velika imena ili iza njih stoje izdavačke kuće spremne da ulože u marketing i „proguraju“ bend. Time je prostor za nova, nezavisna imena značajno sužen. Svi koji nemaju sredstva da sami investiraju u svoju promociju ili ne mogu da nađu izdavača koji bi finansijski stao iza njih, osuđeni su na dugotrajan i naporan uspon, uglavnom se oslanjajući na lepu reč sluš goalaca koji svojim prijateljima reklamiraju bend preko društvenih mreža. Iz ovoga je jasno da je za sve koji žele da svoju umetnost podele sa publikom isto ili mnogore nego što je bilo pre ere „slobodnog interneta“.

Mogućnosti za plasiranje muzike su beskrajne, ali da li zaista pomažu?

Alternativa za promociju su, naravno, sveprisutne društvene mreže, ispred svih Facebook. Ali i u ovom slučaju se prividna „internet demokratija“, ispostavlja kao model u kojem nisu svima jednake šanse. Facebook koristi složen algoritam, popularno nazvan EdgeRank, koji odlučuje o tome da li će osobi koja je dala like nečijoj stranici biti uopšte prikazan sadržaj sa te iste stranice. Algoritam je danas podešen tako da u praksi veoma mali broj sadržaja podeljenih sa Facebook Page-a zaista dobija veliki broj pregleda. Ideja je prisiliti korisnike na opciju koja Facebook-u donosi prihod. Jedini način da sadržaj sa nekog Facebook page-a bude masovno viđen je opcija „promocije“, to jest, plaćena reklama. Naravno, postoji teoretska mogućnost da se napravi zarazan, viralni sadržaj koji bi korisnici sami raširili dalje, ali tu dolazi do problema drugačije prirode. Muzika, osim kada se radi o zabavnom, humorističkom sadržaju, često više nije nešto što ljudi doživljavaju kao „interesantno“ i sve su manje skloni da je dele sa drugima na društvenim mrežama ili obraćaju pažnju na to šta njihovi internet prijatelji slušaju. Tu dolazimo i do problema sa današnjom ulogom muzike u modernom društvu i promenom njenog statusa od centralne atrakcije do nečega što samo prati drugi sadržaj, npr video klip, ali to je ipak tema za neku drugu priliku.

U svetlu novostečene slobode pristupa informacijama putem interneta (a koju nažalost malo ko zapravo koristi), ispostavilo se da prosečan slušalac zapravo ne zna šta želi i voli. Moć medija nad njim ne proizilazi samo iz sposobnosti medija da zaokupe pažnju i ispune čula slušaoca marketinškim porukama i sugestijama, već i iz njegove lenjosti da stvori sopstveni stav i uloži i najmanji napor da aktivno dođe do informacija. Ne samo u oblasti muzike već i generalno, omasovljenje upotrebe interneta nije, nažalost, dovelo do bolje informisanosti pojedinca već do prilagođavanja iskustva upotrebe interneta navikama (ispod)prosečne osobe i pada proseka kvaliteta dostupnih sadržaja. Dok je u eri pre interneta muzička industrija čvrsto u svojim rukama držala uzde medija i plasirala muziku po želji, lako je bilo gajiti ideju da bi, oslobođena muzičkog diktata, publika mogla sama prepoznati kvalitet. Istina je da najšira publika jednostavno ne ume da prepozna kvalitet i sama odvoji žito od kukolja, kao i da je odbacila mogućnost da sama dođe do nove i interesantne muzike. Danas, u eri interneta, uz diktat klasičnih medija,  tu je sada i diktat od strane malog broja internet medija koji formiraju stav javnosti i manipulišu sa njom.

Popularna teza: Zli biznismeni iz izdavačkih kuća su ograničavali slobodu sirotih umetnika

Početak ovog veka su obeležila i predskazanja po kojima će, jednom oslobođeni diktata zlih muzičkih kuća koje misle samo o zaradi, umetnici konačno moći da se slobodno izražavaju, bez robovanja tuđim očekivanjima i pritiska da stvaraju muziku koja će biti komercijalno uspešna. Nakon promena opisanih u prethodnim pasusima, postalo je jasno da su sada muzičari ostavljeni sami sebi i da je mehanizam koji ih je nekad podržavao u velikoj meri jednostavno nestao. Umesto da se razvijaju kao muzičari, da rade na svojoj umetnosti i veštini, klinci širom planete danas sede na portalima na kojima se priča o najboljim načinima za rad i promociju nezavisnih, indie umetnika: Kako biti sam svoj računovođa, sam svoj planer i organizator, kako prodati svoj merchandise, kako sebi snimiti i isproducirati album, kako napisati biografiju benda, napraviti dobre fotografije i doterati svoj živi nastup i imidž, kako sam sebi da neko snimi muzički video, organizuje turneju ili reklamira sebe preko društvenih mreža. Tako je ta nova „sloboda“ u praksi zapravo čitav spektar novih obaveza i opterećenja koja pre toga nisu postojala za umetnika. Kurt Cobaine danas ne bi mogao samo da bude spontan, melanholični, delimično neuračunljiv stvaralac, već bi tražio po internetu savete kako da proda što više majica i CD-a posle svirke, a pod jastukom bi držao knjgu „Kako da sami sebi snimite video DSLR aparatom“. Jim Morrison ne bi mogao da pod dejstvom narkotičkih supstanci piše svoju poeziju već bi sedeo za PC-jem, odgovarao na poruke na Facebook-u i smišljao kako da ssastavi status koji će dobiti što više like-ova i share-ova. Page i Plant ne bi napisali legendarne pesme jer bi bili zauzeti učenjem kako da u muzičkom softveru snime svoj demo i koje frekvencije na gitari oduzeti ekvilajzerom da bi bolje legla u miks. „Uradi sam“ princip zvuči primamljivo sve dok osoba ne shvati da ne samo da je nemoguće poznavati desetine različitih zanimanja i zanata na zadovoljavajućem nivou, već da često ne ostaje mnogo energije za samu muziku nakon bavljenja stvarima koje su nove obaveze „slobodnog“ muzičara 21. veka.

Lako i jednostavno: Pročitate dve tri knjige i čeka vas planetarna popularnost putem interneta!

Godinama je novac koji je publika trošila na nosače zvuka, velikim delom išao na izgradnju i finansiranje infrastrukture koja je omogućavala muzičarima nesmetan rad. Od tog novca nisu samo kupovane vile i skupa kola za zvezde i vlasnike izdavačkih kuća. On njih je plaćano stručno osoblje, od menadžera, preko fotografa, do šminkera, od autora omota do roadie-ja na turneji, od honorara DJ-a na radiju koji će emitovati novu „vruću“ pesmu novog benda do reklame u nekom magazinu koja će skrenuti pažnju klincima na nešto novo i zanimljivo. Činjenica da je dobar deo onoga što su izdavačke kuće izbacivale bilo smeće je u tolikoj meri ponavljana tokom proteklih godina da su ljudi zaboravili da je muzička indutrija odgovorna i za skoro sve što danas smatramo vrednim u rok muzici, za sve ono što povezujemo sa kvalitetom i sa „dobrim starim vremenima“. Možda je lepo živeti u iluziji da je talenat velikana uvek bio lako prepoznat, a da su izdavačke kuće bile krpelj koji se tu naknadno pojavio da posisa što više koristi, ali zapravo je muzička industrija prolila krv i znoj dok nije ubedila mase da su imena koja danas slavimo kao istinsku muzičku vrednost - prava stvar. Nedostatak novih velikih imena u rok muzici danas pokazuje da muzički talenat sam po sebi nije dovoljan da se stvore muzički džinovi nalik onima iz prošlosti. Kako se pokazalo kroz uspeh nekih imena koja je publika prvi put čula u planetarno popularnim TV franšizama kao što je „Ja imam talenat“, razvijena mašinerija koja će plasirati muzički proizvod je i dalje presudna za nečiji uspeh. Talenat je dobrodošao – ali nije nužan.

Godišnji izveštaji o  prihodu od koncertnih karata govore da se danas najviše troši upravo na velikane iz prošlosti ili na instant pop zvezde, a da je prihod od nosača zvuka sve manji. Ostali potencijalni izvori prihoda najčešće nisu dovoljni da bi se muzički sastav samoorganizovao i stvorio sopstvenu infrastrukturu koja će mu pomoći da se probije. Postoje izuzeci ali i pravilo da retko ko danas uspeva postati veliko ime. Tako dobijamo sliku današnjeg stanja i jasne razloge za njega. Ono nije prozvod neke prirodne tendencije, nije znak ovog vremena, niti je posledica neke promene u ljudskoj prirodi koja je publiku učinila ravnodušnijom i površnijom ili genetski urođene nesposobnosti mladih generacija da stvore izuzetnu muziku. Ovakva situacija nije posledica urođene mržnje medija prema svemu kvalitetnom, a posebno nije delo muzičke industrije koja želi da gura samo smeće, zato što eto, nije zainteresovana za dobru muziku. Ovakvo stanje je posledica upravo lagane smrti muzičkog izdavaštva i nedostatka jasnog novog modela poslovanja u kom bi postojao neko ko bi zaradio od muzike ali i imao interes da ulaže u nova imena u rok muzici.

Da li postoji mogućnost promene? Ono što bi moglo zameniti klasično muzičko izdavaštvo je 360° model, koji već postoji u praksi. Dobar primer su ugovori koje je koncertni gigant, kompanija Live Nation potpisala sa nekim velikim imenima, a u kojima ona u zamenu za procenat svih prihoda obezbeđuje sve od izdavanja, promocije i plasmana albuma, do prodaje merchandise-a i organizovanja koncerata. Problem je u tome što kompanije kao što je Live Nation žele da rade samo sa već popularnim, velikim imenima koje im garantuju zaradu, a nisu zainteresovane da od izdavačkih kuća preuzmu možda i najvažniji aspekt izdavaštva, pronalaženje i gajenje novih talenata, jer to sa sobom nosi veći finansijski rizik. Ostaje mogućnost da će vremenom klasične izdavačke kuće ili proširiti svoju delatnost, ili nestati i biti asimilovane u kompanije kao što je Live Nation, koje će samim tim, neminovno, morati da se posvete i aspektu razvoja i ulaganja u nova imena koji im je trenutno neprivlačan. Ovakva promena bi bila zdrava, jer bi 360° ugovori stimulisali ovakve kompanije da ulažu u umetnike koji poseduju potencijal da traju, i samim tim donose veću zaradu na duge staze, a manje pogodovala danas raširenoj manufakturi instant zvezda koje, uz istovetna ulaganja, imaju kraći rok trajanja na sceni pa samim tim vode ka manjim prihodima. Ovakva situacija bi u mnogo čemu bila nalik onoj iz „zlatnih vremena“ muzičke industrije, koja su za sobom ostavila mnogo kvalitetnih izdanja i muzičkih imena. Budućnost je nažalost nepredvidiva i pitanje je koliko će vremena biti potrebno da se stigne do ove tačke.

Nažalost, kako stvari za sada stoje, sve govori da ćemo još dugo uživati u progresivnoj, slobodnoj internet muzičkoj eri. Vremenu u kom mali večno ostaju mali, mediji pišu o onima koji nemaju šta da kažu i ne umeju da stvore ništa trajno, nemotivisana publika bojkotuje novu muziku, a novac ostaje u džepovima malog broja omatorelih zvezda. Stigla je i ta svetla budućnost u kojoj su svi muzičari konačno osvojili svoje demokratsko pravo da budu jednaki po svojoj beznačajnosti i nemoći da im se glas daleko čuje. Volimo te internete, zemljo obećana.