Šta nije u redu sa muzikom? (2)

U prvom delu bloga „Šta nije u redu sa muzikom“, započeta je priča o uticaju lošeg stanja muzičke industrije na muzičku scenu danas. Finansijsko slabljenje izdavačkih kuća, okosnica muzičke industrije, uticalo je na njihov sve konzervativniji pristup ulaganju u nova muzička imena i orijentaciju izdavača na muziku koja obećava brz profit i relativnu sigurnost i vraćanje uloženog novca. Posledica ovakve politike je nedostatak podrške inovativnim sastavima i pojedincima. Da li je ovakva situacija uticala i na tokove razvoja moderne muzike i dovela do stagnacije u kojoj se, čak i u alternativnoj muzici, sastavi retko odlučuju na eksperimentisanje i inovativan pristup iz straha da će izgubiti podršku fanova?

Pojavu novih žanrova javnost često doživljava kao nešto što se događa samo od sebe, organski, kao posledica spontanog razvoja i obogaćivanja muzike. Na prvi pogled se čini da se žanrovi prirodno menjaju i transformišu, a publika ih spontano prihvata. Romantizacija prošlosti nije retka pojava u muzici. Uzmimo za primer Sijetl scenu. Njen trijumfalni pohod na mainstream početkom devedesetih danas često opisuju kao nešto što se dogodilo isključivo na krilima energije mlade generacije i svojom autentičnošću razrušilo ustajalu muzičku scenu i krute šablone muzičke industrije osamdesetih.

...but to have enormous promotion and budget from your record company sucked much less

Naravno, istina je nešto drugačija.

Sijetl scena se razvijala skoro potpuno nevidljivo sve dok upravo muzička industrija nije rešila da je „pogura“ i finansijski podrži. Iz ugla „ljudi iz posla“, Sijetl scena je sagledana kao autentična, kreativna snaga, koja će dugo ostati umetnički relevantna, a samim tim biti i jako profitabilna i vredna ulaganja na duge staze. Kada se pojavila Nirvana, obezbeđena je neviđena medijska promocija. Časopisi su pisali hvalospeve, uložena su ogromna sredstva da se album plasira, snimi niz muzičkih video spotova i sastav medijski progura. Stvoren je hype, i omogućeno planetarnom auditorijumu da dođe u dodir sa muzikom grunge pokreta. Ironično, upravo je industrija podržala priču o grunge talasu kao iskrenom glasu mlade generacije, slobodnom od uticaja te iste muzičke industrije. Publika, naravno, ne bi toliko dobro prihvatila ovaj muzički talas da on zaista nije imao izuzetne kvalitete i predstavljao duh vremena, ali je veliko pitanje da li bi se uopšte dogodio bez uloge koju su odigrali izdavači i mediji. Naravno, ovo nije bio prvi takav slučaj. Decenijama unazad, muzička industrija je stajala iza popularizacije praktično svakog, prethodno underground, muzičkog pokreta. Vitalnost rok i pop muzike je velikim delom bila direktna posledica spremnosti izdavačkih kuća da, menadžmentom i finansijskim sredstvima, stanu iza nečega što je novo, neobično, interesantno i ruši postojeća pravila. Dakle, izdavači nisu bili samo grabežljivi, surovi biznismeni, već i gorivo za motor kreativnog razvoja muzike tokom prethodnih decenija.

Kakva je situacija danas? Ako imate utisak da se ne događa ništa novo i ako ste primetili da se to poklapa sa erom u kojoj je pala prodaja nosača zvuka, lako je povezati dva i dva. Jedan od najvažnijih razloga zašto smo lišeni istinski novih tendencija u muzici je nedostatak mehanizma koji bi muzičke pionire doveo do očiju i ušiju šire javnosti. Zato se trenutno muzika kreće u krugovima obilaženja prethodnih decenija, kroz razliličite retro stilove.

Ljudi plaćeni od izdavačke kuće nežno prevaspitavaju fana kome se nije dopao novi album omiljenog benda. Ostalo je zabeleženo da je "Izdali su pravi rok!" bila njegova poslednja rečenica.

Posledica nedostatka prisustva kapitala i sigurnosti koje su nudili izdavači je i demotivacija bendova da eksperimentišu i razvijaju unikatan zvuk. Pošto je mainstream postao soba za koju se ključ teško dobija, sastavi se orijentišu na obraćanje manjem auditorijumu u okviru jasno definisanog žanra ili čak podžanra. Kroz višegodišnji trud i preko alternativnih, malih medija, bend eventualno može steći stabilnu fan bazu. U tom trenutku, bilo kakva dalja muzička evolucija nekog sastava se pretvara u objektivan rizik da će veliki deo vernih fanova biti otuđen promenom zvuka, što za posledicu može imati brz nestanak sastava sa muzičke mape. Kada bi imena kao Queen u prošlosti napravila stilski zaokret, postojala je mašinerija koja bi podržala taj proces i dala šansu muzici da bude prihvaćena od slušalaca nenaviklih da vide bend u novom, drugačijem izdanju. Danas se takva vrsta evolucije neretko posmatra kao nešto negativno, čak izdajničko. Tako bi u današnje vreme Queen kao hard rok bend, nakon prelaska na svoju „mekšu“ fazu, bili javno razapeti kao prodane duše koje su izdale „pravi rok“ zato što im je „zinulo dupe“ za novcem. Zgroženi fanovi koji su voleli rane albume Pink Floyd ne bi bili spremni da prihvate The Wall ili Dark Side of the Moon, ako bi uopšte bend smogao hrabrosti da snimi jednostavne i pitke albume. Na desetine danas legendarnih muzičkih sastava su tokom karijere imali stilske promene koje bi danas bile dočekane „na nož“. Šteta koja je tokom prethodne dve decenije izazvana gajenjem takvih stavova i neprekidnim pritiskom na muzičke sastave da ostanu „iskreni“ i „verni sebi“ je nemerljiva i verovatno nas je, ne samo lišila desetina inovativnih albuma i zatočila sastave u kaveze koje su žanrovski sami sebi prethodno izgradili, nego možda i zatvorila vrata za pojavljivanje mnogih novih muzičkih tendencija i stilova. 
 

Tako se posredno nedostatak novca i interesa izdavača da ulažu u razvoj muzičke scene direktno preneo na njenu dekadenciju i učmalost. Upravo je širenje načina razmišljanja po kojem publika često danas ocenjuje autentičnost i umentičku vrednost samo po formi, dovelo do klime u kojoj je slušaocima, da bi vas prihvatili kao „kvalitetnog“ umetnika, bitniji žanr i imidž nego kvalitet muzike. Interesantna tema, ali za neku drugu priliku.

Još jedna posledica ovakve situacije je i da najveći deo zarade od rok muzike danas prave oni koji su pred penzijom. U ovom zatvorenom krugu „veliki bendovi“ su večno veliki, večno predvode iste festivale i večno su na naslovnim stranama dok mali ostaju večno mali.

Gde je tu nezavisna scena, gde su tu internet mediji, obećana demokratija i prorečena šansa malog čoveka, pojedinca ili anonimnog benda, da stigne do svojih fanova? Mogućnost da se putem novih metoda i načina, uz pomoć moderne tehnologije, umetnik oslobodi stega?

Više o tome u trećem nastavku bloga!